"Nisam mislila da će moja odluka da ne dojim dijete biti toliko kontroverzna, s obzirom da su jedino muškarci bili zainteresovani za moje grudi. Ali, nisam bila u pravu..." Pročitajte ispovijest mame Danielle Herzog..
"Nisam mislila da će moja odluka da ne dojim dijete biti toliko kontroverzna, s obzirom da su jedino muškarci bili zainteresovani za moje grudi. Ali, nisam bila u pravu..." Pročitajte ispovijest mame Danielle Herzog...
Kada sam bila trudna sa svojim prvim djetetom, moj majčinski instinkt bio je u početnoj fazi. Međutim, uprkos tome bio je jako snažan. Nisam ni imala pojma koliko sve dok nisam dovela prijateljstvo u pitanje.
Prije nego što sam dobila prvo dijete, bila sam puna samopouzdanja. Ali kada sam dobila bebu, shvatila sam da sam zakoračila u svijet koji je bio potpuna nepoznanica za mene. Bebe su za mene bile potpuno nedokučiva stvorenja. Dok nisam ostala u drugom stanju, rijetko kada sam imala priliku da budem u društvu beba i trudnica, pa sam sa razlogom bila skroz nepripremljena na sva pitanja kojima sam odjednom bila zasuta. Da li ćeš povijati bebu? Da li ćeš kupiti cuclu varalicu? Da li ćeš maskirati bebu za Noć vještica?...
Međutim, postojala je jedna stvar koju sam sigurno znala da neću raditi - neću dojiti svoju bebu!
Evo u čemu je stvar - imam veoma velike grudi, ali za razliku od većine žena koje maštaju da ih imaju, ja svoje grudi ne volim. One ne mogu da se smjeste u običnu majicu, uvijek ispadaju iz brushaltera i uglavnom su na meti pogleda muškaraca. Ali i pored svega toga, voljela ih ili ne, ja sam ih uvijek posmatrala kao seksualni predmet. Nikad se nisam zgražavala na prizor mame koja doji svoje dijete, ali ideja da moje dijete to radi mi nikada nije bila privlačna.
Nikada nisam mislila da će moja odluka biti toliko kontroverzna, s obzirom da su cijelog mog života jedino muškarci bili ti koje su moje grudi zanimale. Nisam razmišljala da će ženama, a pogotovo ne majkama, biti važno šta ću ja raditi sa svojim grudima. Ali, nisam bila u pravu.
Kada sam bila u šestom mjesecu trudnoće, nazvala sam prijateljicu koja ima sina koji je tada punio godinu dana. Dječak je imao sezonski virus i po prvi put je bio bolestan. Rekla sam joj da mi je žao i da se ipak nadam da će moje dijete imati sreću da ne bude bolesno do prve godine.
“Pa, to se vjerovatno neće desiti”, odgovorila mi je otvoreno.
Učinilo mi se da je možda pogrešno shvatila ono što sam htjela da kažem, pa sam probala da ne zvučim odbrambeno.
“Zašto? Kako to misliš?”, pitala sam.
“Zato što ne planiraš da dojiš, pa tako bebi nećeš pružiti sve hranljive sastojke kako bi je zaštitila od bolesti.”
“Molim?”, upitala sam zapanjeno.
“Ne, ozbiljno ti kažem. To je vrlo sebično od tebe. Ako ti se beba razboli, to će da bude tvoja krivica”, nastavila je.
Nisam imala odgovor. Ostala sam otovorenih usta, a u glavi mi se sve zavrtjelo.
“Vidiš, studije pokazuju da je za bebu najbolje majčino mlijeko...”
Nastavila je da priča, ali ja sam prestala da slušam. Bila sam zbunjena. Ne zbunjena tako da dovodim svoju odluku u pitanje, već zašto je nekoga uopšte briga šta ću ja raditi.
Malo sam se pribrala i odgovorila joj: “Moram da te prekinem, ali žao mi je, ovo se tebe zaista ne tiče. Radiću ono što smatram da je najbolje za mene.”
“Ali ovdje se ne radi o tebi”, uzvratila mi je.
“Da, zapravo se radi. Ja sam ta koja je imala seksualni odnos. Ja sam ta koja je imala jutarnje mučnine. Ja sam ta koja će se porađati i donijeti ovo dijete na svijet.”
“Ali kada se beba rodi, više se neće raditi o tebi, već o tome šta je za nju najbolje.”
“A šta je ono što je najbolje za mene? Mislim da je to ono što majka radi, zar ne? Otkriva šta je najbolje”, odgovorila sam.
Ona je pokušala da me upozori na opasnosti mliječne formule, ali sam je prekinula i slagala da moram da prekinem razgovor zbog nečega. Poslije tog razgovora, jedva da smo se čule, a vremenom sam prestala da se javljam, čekajući da mi se izvini.
Ostala sam bez drugarice, ali sam ipak nešto naučila.
Naučila sam da ne postoji “ispravan” način da nešto uradite kada je u pitanju roditeljstvo. Ne postoji “pravi” način da uspavate bebu ili da je naučite da hoda, i posebno ne postoji “pravi” način na koji ćete je hraniti. Svi moramo da nađemo svoj put. I na kraju, to je ono što želim da moja djeca znaju da je važno u životu - da treba da podržavamo jedni druge u pronalaženju svog puta, pa čak iako to znači da pronađemo hrabrost da se okrenemo i odemo. (yumama.com)
