7.- JOAKIM-INTERFEST-12. – KROJCEROVA SONATA – prema delu Lava Tolstoja, u adaptaciji Nensi Haris i prevodu Djordja Krivokapića – u režiji Neboše Bradića – monodrama Vlade Keroševića – produkcija TEATAR KABARE – Tuzla.
Brak je u savremenoj civilizaciji jedna ozbiljna institucija, koliko biološka, kao reproduktivna jedinica društva, toliko i socijalna kao osnovna ćelija celokupnog sisitema, zajednice i organizacije zajedničkog života ljudi. Ta minijaturna društvena grupa, predstavlja niz složenih odnosa dvoje ljudi, muškarca i žene i zahteva ličnu toleranciju za uspešni opstanak – inače dolazi do raspada ponekad zlokobnog i tragičnog.
Upravo o takvoj jednoj tragediji – ubistvu iz ljubomore – govori KROJCEROVA SONATA koju smo videli, kao jedinu festivalsku premijeru, u izvodjenju glumca i profesora Akademije iz Tuzle, Vlade Keroševića, u diskretnoj režiji Nebojše Bradića. Priča ubice, inače uglednog člana društva, ispričana u kupeu voza, slučajnim saputnicima, dok luta svetom posle zatvorske kazne i bori se sa demonima ljubomore, ljubavi i nerazumevanja sebe, sveta i života – ispričana je tako da se publika postepeno uvlači u probleme bolesne psihe ljubomornog muža, koji je odgovorio na poriv strasti posedovanja i ljubavne opsednutosti – ubio ženu koju je neizmerno voleo!..Naizgled smiren, lik koji tumači studiozno i nadahnuto, Vlado Kerošević, sedeći na klupi starinskog voza, skoro bez ikakvog pokreta, preko sat vremena sugestivno – najpre prepričava i tumači dogadjae i objašnjava okolnosti – a na kraju ponovo preživljava, kao u psihodrami – svaki bolni i grozni detalj surovog uibstva iz strasti i potpuno se ogoli u svojoj strašnoj bolesti krvavog ubice.
Ta bolest od koje boluje ovaj Tolstojev junak, prepoznatljiva je jer predstavlja univerzalni obrazac društvenih odnosa, u kojima muškarac obavezno dominira i vlada potlačenom ženom, koja je dužna da se pokori i povuče pred svakodnevnim, spontanim nasiljem supruga – da mu ispunjava sitne želje i podržava ga u svim njegovim akcijama, pri tom potpuno odbacujući sopstvene talente. Kao i u Ibzenovoj NORI, ova već ubijena žena – znači kažnjena bez sudjenja i mogućnosti da se opravda za optužbe o preljubi – iskočila je iz tipskog šablona dobrovoljne potlačenosti – posvetila se umetnosti – muzici i time uvredila surovog muža koji je mislio da je voli, a zapravo je uživao u sopstvenoj sujeti, koju je nazivao bezgranična ljubav prema najlepšoj ženi koju je upoznao.
Ta žena srela se u muzici, sa drugim čovekom i otrovala srce tvrdom ocu svoje petoro dece – srela se sa umetnički prepoznatim, drugim muškarcem i osvojila neke prostore u koje njen muž nikada nije stupio – osamostalila se i našla duhovno ushićenje, koje je štedro delila i sa novim partnerom, muzičarem – ali i sa publikom i sa njim – svojim mužem. No, tu novu, srećnu i autentičnu ženu, takav muž nije hteo da vidi i razume – pogodila ga je njena SLOBODA i novo uživanje – u muzici, u umetnosti, za njega nerazumljivo i nedokučivo. Sve se to skupilo u razarajuću bnolest LJUBOMORU i on je usmrti nožem u srce – što vrlo detaljno opisuje u finalu predstave. Taj grozni opis ubice – svedočenje o bolesnoj strasti i detaljima emocija i gestova, o slikama i trenucima sanmog čina ubistva – to je napisano i izvedeno na najbolji mogući umetnički način.
Igra Vlade Keroševića, na tom malom prostoru – sedeći na jednoj klupi pored scenskog paravana, koji prikazuje prozor u kupeu voza – stalno se diskretno čuje poznato kloparanje točkova po šinama, ta igra otkriva i idokazuje velikog glumca u punom sjaju i zrellosti talenta i iskustva. Razvoj lika i razvoj glumačkih sredstava – emocija i doživljaja, uz perfektnu govornu i glasovnu aparaturu i dubinu doživljaja, to je bila prava visoka škola glume. Gledalac prati obogaćivanje i produbljivanje, intenziviranje igre – kao da uranja u sve širi okean iskustva i umetničke istine, do u beskraj. Energija i ubedljivost Vlade Keroševića osvajaju publiku i ispunjavaju ceo emotivni prostor pozorišne scene i gledališta, stvaraju jedno gusto emotivno i intelektualno polje iskustva koje se ne zaboravlja. Ova bogata studija bolesti društva i pojedinca, kao jedina premijera ovogodišnjeg Joakim-interfesta – obogatila je repertoar festivala visokim umetničkom dometom i slinom glumačke umetnosti – publika je bila uvučena u taj svet bolesti i zločina iz strasti – ali i tako pažljivo vodjena kroz te surove lavirinte, da je svest o zločinu ostajala uvek prisutna – bez magijskog očaravanja koje stvara emociju bez razuma i kritičkog suda. Ovo je bilo delo Tolstoja, iako bi tema bila bliža Dostoijevskom. Veoma veoma uspešno i studiozno uradjena predstava koja će, verujem, imati sjajnu budućnost i dugi vek. Sa srećom!
Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – petak, 12. oktobar 2012.
Tuzlanski.ba
