Aktivistkinje feminističko-antimilitarističke organizacije “Žene u crnom” u ekskluzivnom intervjuu za Telegraf otkrivaju ko ih finansira, da li odista obilježavaju godišnjice samo hrvatskih i muslimanskih žrtava (zaboravljajući na srpske) i sa kakvim napadima se svakodnevno suočavaju.

One sa bošnjačkim majkama idu na dženazu u Potočarima kod Srebrenice, sa Albankama priređuju predstave u Preševu, jedine su koje ne zaboravljaju sa Srbima sa Kosova da obilježe zločine u Orahovcu, i Srbima iz Bosne obiđu zloglasni logor Čelebić kod Konjica…

Za uzvrat, kažu, na kvakama ulaznih vrata svojih stanova pronalaze okačene mrtve mačke, dočekuju ih u pola noći u sjedištu organizacije nepoznati muškarci sa palicama i dimnim bombama, u anonimnim telefonskim pozivima nazivaju ih “kurvama” i prijete im da će ih zaklati.

Ovako u najkraćem izgleda svakodnevica aktivistkinja feminističko-antimilitarističke organizacije “Žene u crnom“.

Ispred vrata njihove kancelarije u Jug Bogdanovoj dočekuje nas osnivač i koordinatorka Mreže Staša Zajović sa aktivistkinjom Marijom Perković i finansijskom koordinatorkom Ljiljanom Radovanović.

– Nadam se da ste za jednu toplu kaficu – poručuje nam Ljiljana, a Marija već stavlja džezvu.

Pitamo ih da li ih je uplašilo naše zvono i da li su za ove 23 godine koliko postoji Mreža ŽUC naučile da razlikuju zvane od nezvanih gostiju?

– Ako nas pitate da li nosimo noževe pri sebi “za svaki slučaj”, odgovor je – ne nosimo! Svaki dan na posao stižemo autobusom, a jedina zaštita je to što se uglavnom krećemo u grupama – počinje priču koordinatorka Staša Zajović koja je proglašena gej ikonom 2013, dobila prestižnu nagradu “Šarlot Banč za ženska ljudska prava” Global fonda za žene iz San Franciska, bila nominovana 2005. za Nobelovu nagradu za mir dodajući da su je raznorazne samozvane patriote optužvale da vodi punkt za prostituciju, a da se 2.000. kao protivnik Velike Srbije i režima Slobodana Miloševića čak našla i na potjernici.

– Lagala bih ako bih rekla da je lako živeti ovakvu svakodnevicu. Znate, nije svejedno kada ljudi koje poznajete neće da vam se jave na ulici… Kada vas gledaju kao čudovište! Otkad sam u “Ženama u crnom” komšije iz ulice me odista gledaju drugačije. Odjednom sam se našla u situaciji da iskačem iz svih kodeksa – i kulturnog i etničkog i nacionalnog. Dovoljno je za početak bilo to što sam stalno u crnom – u priču se uključuje Radovanovićeva.

Pitamo ih da li su to oni ljudi koji ih kvalifikuju kao izdajnike i plaćenike zapada, jer se kako navode “bore isključivo za hrvatske i muslimanske žrtve redovno zaboravljajući na srpske stradalnike”.

– Svako ko se ne uklapa u nacionalni konsenzus po bilo kom pitanju dobija kvalifikaciju “izdajnika” i “plaćenika”. Glavni problem je u tome što je u Srbiji solidarnost sa drugima svedena samo na etničku dimenziju, a čak i nje nema! Naš moralni imperativ je da svaku vlast uznemiravamo pitanjima o odgovornosti za zlodela iz prošlosti! A što se tiče BiH tu je odgovornost najveća, jer su najveća zlodela činile srpske oružane formacije, uz direktnu logističku, vojnu, političku i svaku drugu podršku režima Slobodana Miloševića iz Beograda. Kažu da nismo učestvovali u pomenima srpskih žrtava? Pobrojaću samo neke od akcija solidarnosti sa žrtvama srpskog imena – priča Staša prinoseći nam uredno zavedena dokumenta.- Od ’93. smo pomagale izbeglice i raseljene iz Krajine i Kosova smeštene u najsiromašnijim zbegličkim kampovima u Beogradu i unutrašnjosti Srbije – kaže Staša nastavljajući – Deset dana smo spavale na graničnim prelazima sa Krajišnicima svedočeći o nemaru države prema njima. Tokom 2001. pomagale smo zajedno sa Udruženjem za samohrane majke iz Zemuna raseljenim licima sa Kosova smeštenim u zemunskoj sali “Pinki”.

Pobrojanim stavkama dodaje i proteste protiv mobilizacije izbjeglica na Trgu Republike između 1994. i 1995, proteste protiv protjerivanja srpskog civilnog stanovništva iz Hrvatske, obilležavanje godišnjica zločina “Bljeska” i “Oluje” (od 1995.) i parastos žrtvama “Oluje” ispred crkve Svetog Marka, sa čime se, saznajemo spisak ne završava.

– A, gde su protesti protiv progona srpskog stanovništva na Kosovu (od 1999.), pomeni žrtvama zločina u Orahovcu ubijenim 1999, ubijenim gardistima u Topčideru, ubijenim radnicima RTS-a u bombardovanju ’99… Zahtevale smo i pokretanje sudskih postupaka za kažnjavanjem odgovornih za zločine nad srpskim civilima, pokretanje istrage o nestalima, sprovođenje istrage za ubistvo radnika RTS-a u bombardovanju i gardista u Topčideru – kaže Zajovićeva ističući da je sramota što uopšte mora da pominje šta je Mreža za koje žrtve i kada radila, jer za njih ne postoje nikakve, a naročito ne nacionalne podjele.

O drugoj najčešćoj kvalifikaciji “strani plaćenici”, Staša otvoreno i spremno priča.

– Jedan smo od retkih pokreta koji se od osnivanja ’91. samoizdržava! Prvi put smo donaciju dobili 1998. godine od jedne nemačke fondacije, da bi tokom godina usledila pomoć od aktivistkinja takozvanih sestrinskih mreža i grupa iz celog sveta. Čista je laž da nas finansira američka organizacija NED (Nacionalna zadužbina za demokratiju)! To su izmišljotine kojima pojedinci žele da osujete naše slobodomisleće aktivnosti. Pojedinci poput šovinista koji negiraju srpske zločine, i čija se retorika ogleda u objašnjavanju onoga što se dogodilo u Srebrenici kao osveti za zločine koji su činjeni nad srpskim stanovništvom u BiH ili čak osveti za Jasenovac! Pritom, da se razumemo, nama bi bilo više nego drago da se nađemo na platnom spisku NED-a – objašnjava koordinatorka “Žena u crnom” iznoseći nam pregled finansija.

– Evo, u pregledu naših finansija lepo piše da smo za sve aktivnosti u 2013. godini od različitih fondacija dobile donacije u iznosu od 109.000 evra i 72.000 dolara! Pritom, naravno pričam o čitavoj mreži “Žene u crnom” (koja samo u Srbiji podrazumeva 15 gradova). Zvanične donacije stižu najčešće od ženskih organizacija iz Švedske, Holandije (Fond “Mama Keš”), međunarodnog Global fonda… Sad podelite sva ta sredstva na više stotina aktivista i na stotine akcija koje treba realizovati.

– Svega 30 odsto novca odlazi na honorare, sve ostalo se ulaže u organizovanje aktivnosti -u priču se uključuje finansijska koordinatorka Ljiljana nastavljajući – Država nas pritom najstrože kontroliše i uredno plaćamo porez. Znači li da je Vlada Srbije strani agent zato što dobija donacije od zapada i EU? Sećam se kada su svojevremeno pričali da svaka naša aktivistkinja samo za stajanje dobija po 100 maraka! To je blaćenje ljudi!

 Iz svega iznijetog ne možemo, međutim, da se otmemo utisku da “Žene u crnom” uvijek stoje iza svojih prijateljica iz srebreničkih udruženja majki i žena žrtava genocida. Pitamo ih da li su se nekada srebreničke majke uključile u pomen srpskim žrtvama?

– Mediji nikada nisu izveštavali o tome kako su aktivistkinje NVO “Majke Srebrenice” iz Tuzle došle da obeleže na Trgu Republike godišnjicu “Oluje”. Nisu pisali ni o tome da su one prve došle u Srbiju ’99. na “Ženski mirovni skup”, kao ni da su položile vence na mestu gde su 2004. ubijeni gardisti Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević u kasarni na Topčideru. Nigde nije javljeno ni da je Prijedorčanka Mejra Dautović, poznata kao Majka Mejra kojoj su u logoru u Omarskoj ’92. ubijeni sin i ćerka 10 puta obilazila Srbe u kosovskim enklavama… Niko nije izveštavao ni o susretima i podršci koju su “Majke Srebrenice” pružile ženama nasilno mobilisanih muškaraca iz Kraljeva i Leskovca u vreme NATO bombardovanja ’99.

– Simptomatično je i kako nas kamere RTS-a uvek nekako zaobiđu kada obeležavamo zločin u Orahovcu u kojem su pripadnici OVK ubili 47 Srba i Roma ili obilazimo logor Čelebić kod Konjica gde je mučeno i ubijeno više od 400 Srba tokom rata u Bosni i Hercegovini – priča aktivistkinja Marija Perković – Inače smo jedina organizacija koja obeležava zločin u Orahovcu. Zgranuli biste se kada biste došli i videli da godišnjici (18. jula) ne prisustvuje niko, čak ni predstavnici Crvenog krsta, a kamoli neko od samozvanih patriota… Na pomenu smo samo mi sa porodicama žrtava, koje ne interesuje kako se zove naša organizacija. Kažu, dovoljno im je što smo uz njih!

Prema rečima Zajovićeve, najžešći napad na “Žene u crnom” pored onog iz ’98. kada je Vojislav Šešelj javno u Skupštini Srbije pozvao na njihov linč, svakako je protest organizacije Srpski sabor “Zavetnici” ispred njihovog sedišta pre 20-ak dana.

– U znak podrške otpuštenom portparolu Protivterorističke jedinice MUP-a Radomiru Počuči koji je javno pozvao navijače da nas linčuju, pripadnici ove grupe pokušali su to i da izvedu – priča Zajovićeva koja se tog 5. aprila nalazila u sedištu organizacije – Meni nije jasno kako je MUP Srbije mogao da dozvoli da se stvori prostor za naš odstrel i tako dovede u pitanje ne samo našu već i bezbednost čitavog kvarta, pre svega stanovnika Zelenog venca. Oni su direktno zaštitili čoveka koji poziva na nasilje i niko za to neće odgovarati! – kaže Zajovićeva.

U kancelariju ulaze dve aktivistkinje. Mole nas da pustimo koordinatorku na sastanak koji je čeka. Mi, međutim, ne možemo da je pustimo bez još jednog odgovora. Naše pitanje je jednostavno. Koje srpske osobine krase “Žene u crnom”?

– Nemamo srpskih osobina. Politika “Žena u crnom” nije insistiranje na razlikama nego traganje za sličnostima. Iz te pozicije ne možemo da govorimo o “srpskim” ili bilo kojim drugim osobinama. Osobine slične nama imaju i oni koji sebe percipiraju kao Japanci, Amerikanci ili Eskimi. Nacija je politička, a ne biološka konstrukcija, koja je služila za legitimisanje države. A, kad smo kod nacije i države… Živimo u državi u kojoj je 40 odsto ljudi bez posla, potrošačka korpa – 150.000 dinara, a minimalna plata od koje žive četvoročlane porodice – 20.000 dinara. Da ne bi razmišljali o pravim problemima, ljudi traže alternativne “krivce” na koje će se okomiti. Među njima glavno mesto pripada: LGBT zajednici, azilantima, Amerikancima, Rusima, Kinezima, i naravno nezaobilaznim “Ženama u crnom”! (Katarina Vuković / Telegraf.rs)