Mama dvoje mališana i blogerka Bethany Liston odlučila je da više svog supruga ne moli da joj pomaže oko kućanstva i djece, a evo i zašto…
Juče je bio sasvim običan dan. Ustala sam, istuširala se, spremila i otišla da budim klince. Suprug je ustao, istuširao se, spremio se i otišao da prošeta pse. Poslije toga smo odvezli djecu u vrtić. Radili smo cijelog dana, pokupili djecu poslije posla i odvezli se kući.
Moj muž je odveo našeg dvogodišnjaka da vidi štence. Ja sam skinula bebinu jaknu, skinula svoju i stavila ih u plakar. Takođe, stavila cipele u plakar (obećavam da je sve što spominjem važno). Otišla sam da se presvučem i povela bebu sa sobom. Vratili smo se, a potom sam posklanjala razne papire i budalaštine sa kuhinjskog stola. Kada sam završila, beba i ja smo otišle u dnevnu sobu da se igramo.
Tada je sve počelo. Suprug se vratio iz podruma sa klincem, skinuo mu patike i jaknu i spustio ih na kuhinjski sto. Onda je doveo malog u dnevnu sobu i otišao da sebi napravi užinu (da, tako je, dobro ste pročitali – otišao je da SEBI napravi užinu, ne djetetu). Tada sam to izgovorila.
Rekla sam: “Možeš li da mi olakšaš i staviš Hejdenovu jaknu i cipele u plakar, bar?”
Možeš li da mi pomogneš, možeš li da mi pomogneš… Odjednom mi je cijeli život koji sam provela sa mužem bljesnuo pred očima. Možeš li da mi pomogneš i…
…skloniš djetetovu jaknu?
…doneseš flašicu sa mlijekom?
…opereš svoj tanjir?
…pomjeriš cipele u plakar?
…izbaciš đubre?
…spakuješ stvari?
Odjednom je sve bilo jasno. Ovo su bile potpuno pogrešne riječi. On mi nije pomagao. On je odrasla osoba, moj partner. I tada sam glasno izgovorila: “U stvari, možeš li samo da to uradiš? To nije olakšavanje, ni pomaganje. To je samo sklanjanje djetetovih stvari.” Nije ništa rekao, ali je pomjerio jaknu i patike.
Tada sam odlučila da više ništa nikad ne zamolim muža, osim kada mi zaista učini neku uslugu, kao recimo da ubije ogromnu bubu. A evo i zbog čega sam to riješila:
To umanjuje njegovu vrijednost
Moj suprug je odrasla osoba, u potpunosti sposobno ljudsko biće. Ne bi trebalo da ga posmatram kao svog pomagača ili asistenta ili nekog kome su potrebna moja uputstva da bi bio koristan. Ako je potrebno da mi učini nešto čega nije sam svjestan, reći ću mu. Ali to nije za mene. To je ono što treba da se uradi u domaćinstvu kada se nema vremena. Kad god je on zatražio da mu dodam flašicu, nikada nije ispalo kao da je ona za njega. Ja nisam njegov asistent, a ni on nije moj.
Ne želim da budem odgovorna za sve
Organizovano i sređeno domaćinstvo nije moja odgovornost, a isto tako nisu ni čista, nahranjena i obučena djeca. Nije isključivo moj posao da o svemu tome vodim računa. Do sada sam, tražeći da MI pomaže svaljivala sve na sebe. Postoji mnogo stvari koje bih voljela da su samo moje: jahta, skup automobil, mašina koja slaže i pegla veš umjesto mene… Ali stopostotna odgovornost za održavanje kuće i naše djece nije jedna od tih stvari. Želim samo 50 procenta toga.
Ne želim da svojoj djeci dajem loš primjer
Ne želim da moji dječaci odrastaju misleći da ako spuste dasku od wc šolje čine svom partneru neku vrstu usluge. Ne želim da misle da zaslužuju neko posebno priznanje ako iznesu đubre ili stave jaknu na svoje mjesto.
Ne želim da to utiče na naš odnos
Moj suprug je prije svega moj partner. On je moja druga polovina. Možda ne radimo stvari na isti način, ali zajedno idemo ka ostvarivanju svog cilja, a to je zdrava i srećna porodica (i kuća koja nije prekrivena stvarima, otpacima hrane i soka). Ne želim da izigravam šefa svom mužu. Takođe, sigurno ne želim da on misli da mu je zaduženje da mi pomaže, jer nije. Njegov zadatak je da bude dobar otac i moj suprug. I ubica buba.
Tako da, sljedeći put kada bude na nekoliko dana ostavio veš u mašini za sušenje, umjesto da ga zamolim da “mi pomogne” lijepo ću mu reći da skloni to s*** sa mog puta.
