Neko bi rekao prava ženica i majka. Izdržala je tako godinu, a onda se u njoj opet probudila ona stara. Proradio damar, pa joj ne da mira. Spetljala se s prvim komšijom. Takva joj japija

Svi su u naselju zazirali od nje. Posebno one udate, koje su na spomen njenog imena samo skretale pogled ustranu, a s usana stisnutih u samo jednu liniju komotno se moglo pročitat’ ono naše, sočno: pas mater!
Dobro one znaju koje su sve trikove koristile ne bi li ulovile muža s njom, jer njoj su još k'o mladoj djevojci matere koje bi je zatekle na konaku kod momka, gaće vazda na tarabe vješale. Hudnice, mislile su da će je osramotit’! Konačno, njene gaće su bile drugačije, „polić sira”, što naš narod kaže kad je nešto pravo malo.
Samo je mislila na provod, kafane, muškarce… Svake vrste. Ta birala nije. Fino je jedna žena iz mahale rekla da nije uš'o samo onaj što nije pokuc'o. Nešto mislim, baš se neke žene mogu nisko spustiti, sebi svašta dozvolit’, a opet raditi po starom bez trunke stida. Zaista, sve nas je Bog za nešto stvorio. Nju da bude rođena ravaku. To je kasnije sasvim potvrdila i dokazala.
Baš za Novu godinu uoči samog rata, u kafanu je doš'o novi orkestar, a među njima i mlađahni gitarist, koji joj je odmah zapeo za oko. Bio je to jedan miran mladić, onako tankovijast, neiskvaren i lijepog osmijeha. Svaku večer ga je očima proždirala, a on jadnik mislio da je ona neka usamljena djevojka koju godine nisu više mazile.
Valjala je ona već tridesetu, ali se nije dala. Oblačila se kao djevojke od 18, sve u modnom kriku, da ne zaostaje za drugima. Tako, gitarist se zaljubi, desi se prokleti rat, a on, da ga ne bi mobilizirali, skuje plan da skupa pobjegnu u Njemačku. Tako i uradiše. Kad se ovamo već zakuhalo, njih dvoje su bili na sigurnom. On je svir'o kod jednog našeg Bosanca u restoranu, ona sjedila svaku večer i očijukala s kim je stigla.
Tako je jedne večeri gledala nekog hrmpaliju za susjednim stolom. Muško k'o muško. Ne pita, nego pokušava nešto upecat’. Prvo su krenutli od namigivanja, pa od osmijeha, pa preko nazdravljanja, do susreta u toaletu, gdje se ovaj uvalio poslije nje. Naravno, prvi je on izaš'o, kasnije i ona za njim. Gitarist je jednako prebirao po žicama,  ne sanjajući šta mu voljena radi. I tako, iz noći u noć, nastavili su očijukanje, ali hrmpalija nije više dolazio za njom u toalet.
To joj bi pravo čudno, kasnije krivo. Tada je u njoj proradio onaj kurvanjski damar. Neće on nju tek tako ustranu bacati, jer ona je ta koja je vazda nekoga ostavljala i slijetala na drugi cvijet, ona je birala. Kada se tiho uvukla u krevet i pogledala usnulog gitaristu, našavši mu pritom hiljadu mana, znala je da je tu kraj.
Neće se ona pored ovakvog komarca više buditi. Jedna misao je sustizala drugu, sve u stilu: ma, život je pred njom, šta joj fali, malo novih krpica i bit će tip-top, ofarbati kosu, nadograditi nokte, i naći drugoga! Pod hitno.
Evropa je ovo, ovdje se ne živi u mraku k'o kod nas. Brzo je raščistila s muzičarem, našla hrmpaliju i odmah se uselila u njegovu tijesnu garsonjeru. Uživalo se, što jes’-jes’, sve do onog dana kada mu je rekla da je trudna. Ovaj je poludio, optužujući je da ko zna čije je dijete,  njegovo nije sigurno.
– Ne čekaj me kad se vratim s posla! – zalupio je vratima, a ona je ostala u tišini sobice. Spakovala je stvarčice i polako izašla iz stana. Samo ona zna kako se probila do našeg susjedstva, do svoje rodice. Ubrzo je našla novu žrtvu. Kamiondžija iz komšiluka.
Gledo je u nju k'o u sijalicu. Ništa drugo vidio nije. Zaćorio pravo. I ona se zaposlila u kafani kao konobarica. Bio je presretan kada mu je rekla da je trudna. Bio je on stariji momak, nikada se nije ženio.
U snu nije sanj'o da on uopće nije otac tog djeteta. Nikada nije ni saznao. I, tako, rodi ona djevojčicu i poprilično smiri svoje duhove. Neko bi rekao prava ženica i majka.
Izdržala je tako godinu, a onda se u njoj opet probudila ona stara. Proradio damar, pa joj ne da mira. Spetljala se ona s prvim komšijom, čija je žena budno motrila razvoj situacije nakon što je posumnjala. Jednog dana ju je povalila nasred dvorišta i dobro išaketala. Kamiondžija se sutradan vratio s terena. Nakon nekoliko dana, pukla bruka po selu. Mirno joj je rekao da je najbolje da se vrati u svoju Bosnu pa nek’ tamo radi šta joj je volja.
Tako je i bilo. Opet je došla i unijela nemir u žene, svoje komšinice. Zaposlila se brzo kod nekog privatnika, djevojčica je rasla i izrasla u finu djevojku. Prošle godine se udala i odselila u drugu državu.
Stara nikada nije prestala da lovi. I danas se nabacuje mladićima, nosa sifone k'o poslužavnik, prva namiguje. Pa, ako upali dobro i jeste. A često upali.
Štoćereć’, jednom ravaku – uvijek ravaku. Takva joj japija.

(Magazin Azra/Indira Kučuk-Sorguč)