Jeste li čuli za metodu uspavljivanja koju je davno lansirao dr. Richard Ferber?   

“Mi smo svoju bebu puštali da plače i umori se, a pogledajte što imamo 10 godina nakon” originalni je naslov članka autorice Rebecce Gruber u kojem je opisala svoje iskustvo vezano uz uspavljivanje njenih sinova te zaključak koji je donijela 10 godina nakon.

“Moj prvi sin bio je jako težak za spavanje, a čim bi zaspao, odmah bi se i budio. Bila sam iscrpljena do krajnjih granica. Kada je imao tri mjeseca stanje je bilo još gore. Nikako nismo uspijevali uhvatiti normalan ritam i rutinu spavanja, a ja sam se polako počela pripremati za posao. No, prije nego je taj dan došao morala sam učiniti nešto po pitanju treninga spavanja jer sam od umora izgledala kao rakun, s podočnjacima koje nije mogao sakriti nikakav puder i korektor. Naše spavanje izgledalo je ovako – dva sata hranjenja, šuškanja, nunanja i uspavljivanja te nakon 15-ak minuta, buđenje uz glasan, umoran plač. I tako cijelu noć.

Čitala sam u to vrijeme o metodi koju je lansirao dr. Richard Ferber, metodi koju smo popularno zvali “Ferberiziranje”, a to je ona metoda da bebu pustite da se isplače, umori i tako sama uspava.

Prvo sam o toj temi pokušala razgovarati s drugim mamama u parku, a naišla sam na komentare i reakcije koje su me ispočetka jako obeshrabrile. Neke su se mame čak i naljutile na moju ideju da ostavim svoju bebu da se isplače. Neke su rekle “ja to ne bih nikada mogla”, no ipak, pronašla sam i malu grupica mama koje su probale i čije su bebe nakon nekoliko dana treninga počele same lijepo spavati. Bez uspavljivanja. I zato sam probala i ja.

Prvu noć nam je bilo izuzetno teško. Metoda kaže da se bebu ostavi u krevetiću, čak i kada bude plakala, te da se ni u kom slučaju beba ne diže, da joj se ne daje ni duda, da je se jednostavno ostavi nekoliko minuta da se isplače. Nakon toga bebu je potrebno malo utješiti, ali ne dizanjem, već maženjem po glavici, draganjem i tihim šaptom, a potom opet ostaviti samu u krevetiću. Druga faza trebala bi trajati 10 minuta, što je, ako ste ikada probali ovu metodu, jedna grozna stvar jer vaša beba neutješno plače bez vas. Nakon toga poželjno je opet ponoviti fazu tješenja, bez dizanja, a onda opet ostaviti 15 minuta.

Prvu noć suprug i ja plakali smo zajedno s našim sinom, drugu noć imala sam jednu malu sreću jer me je onih posljednjih 15 groznih minuta nazvala šogorica i tako mi odvratila misli od plakanja mog sina, a nakon što sam završila razgovor, osluhnula sam, otišla u sobu i vidjela svog sina sretnog i nasmiješenog u snu. Taj njegov prvi samostalni san trajao je satima. Više nisam uopće dvojila. Ta je metoda spasila sve nas. Imali smo naravno i zubiće koji su nas ometali u mirnom snu, imali smo i temperature, nagla buđenja, snove, ali naš je sin od onog dana na spavanje išao sam. I uspavljivao se sam. Bez greške.

Isto smo ponovili i s drugim sinom, a unatoč mnogim upozorenjima kojima su nas plašili – da će nam djeca to jako dobro zapamtiti, da će u kasnijoj dobi početi pokazivati znakove tjeskobe, da će kaskati u razvoju zbog tolikog plača – 10 godina nakon, naša djeca ne pokazuju niti jedan takav zlokoban znak. Veseli su, razigrani, nestašni, pametni, pronicljivi, i na spavanje uvijek idu sami.

Ni deset godina nakon ne uočavam nijedan znak da metoda koju smo odabrali nije bila dobra za našu djecu. Znam samo za dobrobiti metode koja je moju djecu naučila da se uspavaju sama. I to u kratkom vremenu pa ni tog enormnog plača čak i nije bilo toliko koliko ljudi obično misle. Jer to nije plač kojim dijete ispoljava svoju frustraciju jer je napušteno, neutješeno, to je bio onaj klasičan umorni plač bebe koja se opire snu.” (index.hr)