Nije lako biti student, iako je po mnogima upravo taj period najljepši ćete imati u životu uz  sve “slatke muke” koje ono nosi sa sobom. Pogotovo nije lako biti student u Bosni Hercegovini, još ako ste “gostujući” u gradu gdje studirate, onda vam život može biti jako zanimljiv i neobičan.

Na redakciju portala Tuzlanski.ba stigao je zanimljiv tekst u kojem nam jedna studentica opisuje svoja iskustva na putu od Tuzle do rodnih Zavidovića, osvrt u kojem će se sigurni smo, pronaći mnogi studenti koji su došli da studiraju u grad soli:

Put ka kući

Kad student odluči kući na 2,3  dana, valjda je logično da se prvo spakuje. Jesam li ponijela punjač, kutije od hrane, laptop i knjige koje već četvrtu godinu nosim uzalud? Kidam si leđa, ali ne odustajem. Još uvijek vjerujem da se knjiga nauči tako što se stavi pod jastuk. Ajd da malo pospremim prije nego odem. Trči tamo-ovamo, uh, već kasnim. Brojim u glavi jesam li nešto zabravila. Nisam. Izađem iz stana. Ah, ipak jesam. Ponesi Melisa index, jeftinija ti je karta. Opet izađem. Tri koraka, opet nazad. Možda sam ipak ostavila uključenu ringlu ili peglu za kosu. Ponovo provjerim sve, uveravajući sebe da imam opsesivno kompluzivni poremećaj. Više mi je dosta te ringle. Od danas sve isključujem iz struje. I tako svaki dan…

Trčim na bus.

Mogla sam do Binga po Maxi čips. Nije zdravo, ali ne izgleda toliko loše. I kredit mi treba, moram uključit megabajte. Mislim, šta da radim 2 sata i 10 minuta koliko mi treba do Zavidovića.

Ukinuli su mi parking kod Omege koji mi je služio kao prečica gdje uštedim dvije minute. Idem okolo.

Na magistrali naravno napravim 26 fotki, pa biram najbolju stvar za svoj instagram profil. Shvatim da su mi naočale na očima, pa da ipak bez njih moram odlučiti da li „hefe“ ili „brannan“ efekat. Odlučim se za „brannan“.

Stignem pet minuta ranije. Kupim kartu i dobijem žeton kojim treba da prođem prepreku koja me dovodi do cilja. Do autobusa, do najgore stvari na svijetu.

Kako loš dizajn, pomislim. Pa ni torba mi ne može proći kroz prepreku. .

Napokon sam u autubusu.

Tražim mjesto na koje bih sjela sama. I nađem ga.

Druga vrata, prva lijevo.

Iza mene dva dečka koji logično kao i svi studenti studiraju najteže fakultete na svijetu, imaju najzahtjevnije profesore i najviše obaveza. Primorana sam čuti.

Sa moje lijeve strane, nalazi se gospođa iz Živinica. Kako znam? Vrlo jednostavno.  „Halo, krećem iz Tuzle, danas ćemo praviti kompot. Kući sam za pola sata.“ Naravno, i pored slušalica sa muzikom tipa „Plavi slon“ čula sam je. I vi bi je čuli. Priča kao da nekog doziva sa razdaljine od deset metara. Dakle, glasno.

Pade mi na um da sam zaboravila kombinaciju za Osvajače u Retru. Nema veze, naći ću već nešto.

„Majstore, ima li izać'“?

„Selam Hadžija( a Hadžija psuje).“

„Gdje si kupila te paprike za ajvar?“

„Mali mi je up'o u loše društvo.“

„Šta je bilo na kolokviju?“- samo su neka od pitanja koja se čuju sa slušalicama. Vrlo vjerovatno, opet se deru.

Banovići.

Primili smo nove putnike. Vozač reče da je pauza 20 minuta. Pa kako??? Zašto voziš toliko brzo, pa nas zaustavljaš toliko dugo. Nije bitno.

Ali je bitno da si nas zarobio, i ostavio sa novim putnicima koji su unijeli BUREKE.

20 minuta, bureci. „Pa ja ću se ubit!“-glasno ponavljam.

Ustanem, treba se malo protegnut. Žuljaju me nove cipele. Sjednem.

Vrijeme je za reviziju. Sreća, nađem kartu. „Može li index, mlada damo?“- reče kao da želi da ga nemam. Ali imam. Pogleda ga čudno jer mi je spletom okolnosti poplavio tokom petosatnog curenja radijatora na Slatini.

Pa, Bože, ima li ove kuće???

Opsujem prevoz putnika i dan kad bus nije htio stati u Ribnici, pa sam hodala do Vozuće po 38 plus.

Ugledam Mirzinu vikendicu, sve mi smiješno.

Napokon sam kod Panorame.

„Halo, tata, ajd odmah kreni.“ Naravno, samo mi prekine ili napise OK ako je poruka u pitanju.

Došla sam kući. Volim ovaj grad i ove ljude.

Sretna sam! Nana Behka me dočeka na pragu. „Sine, pa ko je to meni došao?? Baš se vidi da si umorna, mora da si puno učila.“

A nisam.

„Hajde sad ćeš se ti odmoriti i naspavati. Mora da si gladna, evo taman gotov ručak.“

„Napravila sam ti…BUREK!“

                                                                 M. Bašić 25. 12. 2015. (Foto: Ilustracija: Tuzlanski.ba)