Pedeset godina nakon legendarne filmske role Michaela Corleonea u kultnom Kopolinom ostvarenju “Kum”, Al Pacino u velikom intervjuu za New York Times osvrće se na svoju revolucionarnu ulogu: kako je uspio da je dobije, zašto nije prisustvovao dodieli Oskara i šta mu ona znači sada.

Pacino je bio pozorišna zvijezda u usponu sa samo jednom odigranom filmskom ulogom („Panika u Nidlle parku“, 1971), kada je Francis Ford Coppola, uprkos svim protivljenjima filmskog studija Paramount uspio da se izbori da upravo on bude Michael Corleone u čuvenoj mafijaškoj sagi. Uslijedile su brojne filmske uloge u karijeri dugoj pola vijeka, koje su Pacina postavile na glumački pijedestal, uključujući i još dvije uloge Michaela Corleonea u drugom i trećem nastavku filma “Kum”.

„Kum“ je premijerno prikazan u New Yorku15. marta 1972. godine. Paćino, koji sada ima 81 godinu, je i dalje vatreni obožavalac filma i još uvijek je, kako priča za „New York Times„, zadivljen činjenicom da mu je uloga u tom filmu donijela nevjerovatan uspjeh koji je svakako obilježio, ali i pogurao njegovu karijeru.

Po Coppolinom sjećanju, Pacino je bio jedini kandidat kojeg je želio za ulogu za Michaela Corleonea, uprkos njegovom neiskustvu na filmu..

„Kada sam čitao knjigu „Kum“, stalno sam ga zamišljao“, rekao je Coppola u jednom intervjuu.

„Niisam imao drugi izbor, samo njega sam mogao da zamislim u toj ulozi. To je razlog moje upornosti da ga ubijedim da igra Michaela”.

Kada ste prvi put čuli da vas žele za ulogu Michaela Corleonea?

– Nisam baš imao pravo da biram, Coppola je želIo samo mene za tu ulogu. U početku nisam bio previse zainteresovan za snimanje filmova, ali sam se ubrzo vrlo zainteresovao. U mislima sam bio daleko od toga. Osjećao sam se neprijatno snimajući svoje prve filmove. Sjećam se da sam rekao svom prijatelju Charlieju (njegovom mentoru i učitelju glume Charlieju Lotonu): “Pričaju da se prilikom snimanja filma osjećaš kao da je sve oko tebe realno, ali nije baš tako. Okružen si gomilom kablova, a moraš i nekoliko puta da ponavljaš iste scene. Uradite to i to, pa hajde da ponovimo. Sve je i stvarno i nestvarno u isto vrijeme. Treba vremena da se čovjek na to navikne.”

Kada ste upoznali s Coppolom?

– Evo malo historijskih činjenica: Francis je bio bio vlasnik producentske kuće Zoetrop , dio njegovog tima bili su ljudi poput Stivena Spilberga, Georgea Lucasa, Martina Skorsezea i Briana De Palme. Sjećam se da sam neke od njih upoznao kada me je Francis zamolio da dođem u San Francisko nakon što me je video u predstavi na Broadwayu. Primetio me je u predstavi „Da li tigar nosi kravatu?“ iz 1969. na Broadwayu, ali ja tad nisam znao za njega. Poslao mi je scenario za divnu ljubavnu priču koju je napisao (koja nikada nije snimljena). Htio je da me upozna. To je značilo da moram da idem u San Francisko, što je nije bilo svojstveno mom tadašnjem životnom tempu.

Pomislio sam, postoji li neki drugi način? Ne mogu da kažem ovom tipu da ponovo dođe u New York? Na kraju sam ipak otišao. Proveo sam pet dana s njim. Taj film je zaista bio poseban, ali je naravno bio odbijen od strane studija. Bio sam nepoznat glumac, a on je snimio tek nekoliko filmova, „Sada si veliki dječak“ i „Kišni ljudi“. Vratio kući i više nismo bili u kontaktu. Javio mi se nekoliko godina kasnije da mi kaže da će režirati „Kuma“.

Paramount je bio protiv ideje da vi igrate tu ulogu.

– Odbili su cijelu ekipu koju je izabrao Coppola! Odbili su Branda. Odbili su Jimyja Kana i Roberta Duvala. Došlo je do sukoba.

Kada ste počeli snimanje filma „Kum“, zajedno sa ljudima poput Kana i Duvala, koji su imali mnogo više filmskog iskustva, i Branda, kome ste divili, kako ste se držali?

– Razmišljao sam o ulozi. U to vrijeme nisam bio sasvim svjestan odgovornosti koje je ta uloga nosila, danas bih bio svestan toga. Razmišljao sam kao o liku koji koji se pojavio niodkuda. Činilo mi se da bi to moglo da ima smisla. To je bila moja vizija te uloge. Nisam , naravno, to mogao nikome da spomenem jer nisam znao na koji način to da izvedem. Samo sam razmišljao o tome i osjetio sam da je to jedini način kada sam pročitao scenario. Sjećate se scene sahrane Marlona Branda u filmu? Snimanje je bilo gotovo, sunce je zašlo. Bio sam sretan što idem kući da popijem piće. Bio sam na putu do svoje prikolice, misleći kako sam tog dana odradio dobar posao. A tamo, na nadgrobnom spomeniku, sjedio je Francis Ford Coppola i plakao kao beba. Prišao sam mu i pitao ga: Francis, šta nije u redu? Šta se desilo? “Neće mi dati drugu šansu”, rekao je. Tada sam shvatio da se nalazim na dobrom putu, jer je taj čovjek u film uložio svu svoju strast.

Čija uloga u filmu “Kum” je bila podcijenjena?

– Uloga John Kazalea. On je bio jedan od najvećih glumaca našeg vremena – tog vremena, bilo kog vremena. Toliko toga sam naučio od njega. S njim sam sarađivao u dosta pozorišnih predstava i u tri filma. Bio je inspirativan čovjek, a nije dobio nikakve zasluge ni za šta. Glumio je u pet filmova, od kojih su svi bili nominovani za Oskara, i u svakom je bio sjajan. Posebno je briljirao u „Kumu II“, ali za to nije dobio nikakvo priznanje.

Bili ste nominovani za Oskara za ulogu u „Kumu“, ali niste prisustvovali ceremoniji te godine. Da li ste protestovali zato što ste nominovani u kategoriji za sporednu, a ne za glavnu ulogu?

– Ne, apsolutno ne. Bio sam u buntovnoj fazi života u to vrijeme. Dolazio sam na dodjele Oskara tek kasnije u karijeri, ali na te rane nisam odlazio. Mislim da De Niro nije želio da prisustvuje, kao ni Brando, koji je čak svog Oskara vratio. Oni su se bunili protiv situacije u Holivudu. Takvo raspoloženje je vladalo tih godina..

Kada ste osvojili Oskara za ulogu u filmu „Miris žene“, da li je postojao dio vas koji je žalio zbog toga što ga niste dobili za ulogu Michaela Corleonea?

– Apsolutno ne. Ako me sada razmišljam o tome, rekao bih:

„Naravno, trebalo je da pobijedim! Imao bih tri Oskara! Bio bih među najvećim igračima” (Smijeh) Ne, ne mislim tako. To je ozbiljna stvar. Ukazana vam je velika čast za nešto što ste uradili.

Sada izlazite na kraj s pohvalama za vašu ulogu u „Kumu“?

– O da. Duboko sam počastvovan time. Stvarno jesam. To je dio posla u kome sam imao toliko sreće, ali trebalo mi je mnogo vremena, skoro cio život, da to prihvatim i nastavim dalje. (Nova.rs)