Anksiozni poremećaj je vrsta neurotičnog stanja kada je osoba stalno zabrinuta ili za svoje životne okolnosti, ili za svoj izgled, ili za svoj odnos sa svijetom oko sebe.

O ovakvim poremećajima se sve češće govori, ali glavna prepreka potpunom razumijevanju prirode ovog problema je upravo obilje informacija, koje su često lažne. Mnogi često potcjenjuju negativan uticaj anksioznosti na život, dok ga drugi često uopšte ne shvataju ozbiljno. Oba ova pristupa su žalosna, jer u stvari, ovaj poremećaj značajno uništava život i nije uvijek moguće da se sami riješite takvog problema, prenosi Ženski Magazin.

Mit 1: anksioznost nije prava mentalna bolest

Naravno, prisustvo anksioznosti je apsolutno normalno, ali samo dok ovaj indikator ne počne da izlazi van skale. Kada anksioznost poprimi oblik poremećaja, ona počinje negativno da utiče na sve odluke koje čovjek donosi. On više ne može da živi punim plućima – i u ovom slučaju, anksioznost se već pretvara u bolest koja zahtijeva hitan tretman.

Mit 2: osobe sa ovim poremećajem treba da izbjegavaju stresne situacije

Prosto je nemoguće zauvijek se osloboditi stresa i napetosti, štaviše, u slučaju anksioznog poremećaja veoma je važno naći se u takvim situacijama. Problemi i teški slučajevi su nešto sa čime morate da naučite da se nosite sami. Ovo može biti jedan od načina da prestanete da brinete i paničite. Ako potpuno izbjegavate ono čega se plašite, onda će efekat često biti suprotan, a svi strahovi će se samo povećati.

Mit 3: ovim ljudima nisu potrebni lijekovi

U stvari, mnogi ljudi često misle da je anksioznost stanje koje ne zahtijeva lijekove i da njihovo uzimanje može ukazivati na slabost. Pored toga, neki se plaše neželjenih efekata i zavisnosti od lijekova. Naravno, sve ovo treba uzeti u obzir, ali ne treba se plašiti traženja kvalifikovane pomoći ako anksioznost ometa vaš život ili život vaših najmilijih.

Mit 4: “Uznemireni” ljudi imaju “nervozan” karakter

Apsolutno svaka osoba, bez obzira koliko samopouzdano izgleda, može iskusiti anksioznost. Neki mogu imati suptilne simptome, dok drugi mogu patiti od takvih osjećanja godinama, ostajući spolja mirni i sretni. Vrlo često ljudi maskiraju simptome svog poremećaja kako niko oko njih ne bi mogao ni da posumnja šta im se zaista dešava. Ako se ponašanje bliske osobe nekako promijenilo, onda je ovo povod da ga bolje pogledate i pokušate da saznate šta se zaista dešava. Dugotrajno suzbijanje problema će dovesti do pogoršanja situacije, a to se ne smije dozvoliti.  (Tuzlanski.ba)