Svakoga dana, milioni ljudi pitaju Google najrazličitija, pa i najteža životna pitanja. Jedno koje se izdvaja je: “Šta je ljubav?” Šta biste vi rekli da vas dijete pita: “Šta je to ljubav?” A kada bi vas pitala odrasla osoba? Djeluje li to čudno? U stvari, i nije nimalo čudno.

Čudno je što uopšte više pokušavamo da nađemo odgovor.

Eksperti kažu da nas zapadni ideal ljubavi konstantno baca u razočaranje. To je velika šteta, jer naša kultura voli romantičnu ljubav. U pitanju je ideja koja prožima pop muziku, romane, TV i film.

Negdje tamo, naš savršeni partner čeka da se sretnemo, i tako nastavljamo s teorijom za koju mnogi kažu da je upropastila brojne živote. Ali možda ljubav nije o “pravom”. Možda filmovi Richarda Curtisa – autora Love Actually – ne daju sve odgovore.

Ima mnogo odgovora na to pitanje, sasvim sigurno, kaže antropološkinja Ana Mejčin. Sva objašnjenja, prema njenom uvjerenju, treba da krenu prvo od biologije. U osnovi, ljubav pomaže vrstama da sarađuju.

“Moramo da sarađujemo da bismo preživjeli, opstali, učili, reprodukovali se i podizali svoju djecu”, kaže ona. “Romantična i roditeljska ljubav je u suštini neurohemijska nagrada za saradnju, što je kognitivno prilično teško”. To je neka vrsta biološkog podmićivanja, prostim jezikom rečeno.

Ljubav je osnova životinjskog vezivanja, različita od požude ili seksualne želje.

Ali zaboravite na mit o ljubavi na prvi pogled, kaže Mejčinova.

“Požuda je na prvi pogled. Kada neko doživi požudu, njegova amigdala, taj drevni, centralni dio mozga odgovoran za emocije – oslobađa neurohemikalije dopamin i oksitocin. Dopamin je opšta hemijska nagrada, koja čini da se osjećate euforično, toplo i motivisano da započnete vezu sa nekim. Oksitocin djeluje tako da slabi vaše kočnice za zasnivanje veze.”

Ovu privlačnost, objašnjava ona, pokreću svi oni fizički znaci koji odlikuju “dobrog partnera”, kao što je idealan odnos struka i kukova od 0,7 kod žena ili izrazito simetrično lice.

Neurohemijski procesi ljubavi još su složeniji, i traju mnogo duže nego požuda. Kao i amigdala, ljubav uključuje neokorteks – dio mozga odgovoran za društvenu spoznaju. “Tu je sve smješteno: povjerenje, empatija, planiranje budućnosti i pokušaj da se uskladi život sa osobom koju voliš”, kaže Ana Mejčin.

Tokom ljubavi, mozak je preplavljen opijatom zvanim beta-endorfin. “Beta-endorfin stvara zavisnost”, kaže ona. “Tako kada ste zaljubljeni u nekoga, vi ste zavisni od oslobađanja beta-endorfina koji lučite kada ste u interakciji s tom osobom. Kada niste s njom, to je kao da prekidate s drogom. Kao posljedica, vraćate se po još jednu dozu.” (Nedeljnik.rs)