Za razliku od reprezentacije Srbije koja je zahvaljujući odličnom startu u kvalifikacijama već istakla kandidaturu za plasman na Svjetsko prvenstvo 2022, fudbaleri Bosne i Hercegovine nalaze se u nezavidnoj situaciji poslije osvajanja samo jednog boda u prve dvije utakmice protiv Finske i Francuske.

Nekadašnji as Željezničara i reprezentativac Jugoslavije Rade Bogdanović u razgovoru za Anadolu Agency (AA) kaže da je Dragan Stojković Piksi za veoma kratko vrijeme preporodio Srbiju i potpuno promijenio mentalitet svojih igrača.

„Za mene nije iznenađenje što je Srbija osvojila sedam bodova u prve tri utakmice i što se nalazi na deobi prvog mjesta sa Portugalom. Kvalitet nikada nije bio sporan, ali se u martovskim mečevima video jedan novi pristup. Vraćali su se poslije vođstva protivnika, pokazali karakter, borili se do poslednjeg sudijskog zvižduka. Ukratko, vidi se da je za selektora došao neko koga svi mi volimo. Igrao sam protiv njega i Piksi je svima nama bio idol. Čim vidiš na klupi čovjeka sa takvom harizmom, hteo ne hteo moraš da imaš pozitivnu emociju. Od samog početka, Piksi se postavio ni po babu ni po stričevima. Kažem prije neki jednom komšiji, ćuti bre kad si vidjeo da selektor mijenja golmana na trećoj utakmici. Kod Piksija nema nezamjenjivih i nedodirljivih. To su neki fudbalski potezi, ništa nenormalno i nelogično“, rekao je Bogdanović i dodao:

„Čovjek je napravio spisak i rekao pošteno, zašto bih se ja bavio pojedincima, ovim ili onim igračem. Zašto nekoga nema na spisku, ne znam zašto ga nema, ne treba nam više. Hvala lijepo i doviđenja. Neću nikoga da molim da igra za državni tim. E, tako treba da radi selektor jedne reprezentacije. Često pričam sa prijateljima i kažem brate, lijepo ga je vidjeti, imaš na klupi Dragana Stojkovića Piksija, pa djeco ajte sad, igrajte, pokažite šta znate. Nije lako napraviti igru za tako kratko vrijeme, biće tu mnogo problema. Tu je Portugal kao aktuelni prvak Evrope, biće velika borba. Ali Srbija se već poslije tri kola nalazi na korak od baraža i svi imamo osećaj da igrači žele i hoće. A kada nešto hoćeš, ma onda i možeš, nisu oni vanzemaljci. Zašto baraž, zašto da ne pobijedimo Portugal u Lisabonu i odemo direktno na Svjetsko prvenstvo“.

Pun je impresija Rade Bogdanović i kada je reč o fantastičnoj igri Aleksandra Mitrovića koji je sa pet golova na posljednje tri utakmice oborio rekord Stjepana Bobeka i postao najbolji strijelac u istoriji reprezentacije Srbije.

„Evo, pred kamerama, skidam mu kapu za tih pet golova koji su u tehničkom smislu fenomenalni. Vanserijska klasa. Znam ih napamet. Onaj prvi, lob udarcem protiv Irske, jeste bio lijep i kvalitetan, svaka čast. Ali meni je onaj drugi još ljepši. Kad je skočio, izvio se, ostao u vazduhu i vratio loptu u kontra stranu. Fascinantno. Pa treći gol, kad je stavio glavu gdje niko ne bi ni kopačku. To ljudi vide, to vide i njegovi saigrači pa kažu sebi ako on ide tako, hajde i mi da uklizavamo. Da ginemo. Ova dva protiv Azerbejdžana, takođe vrhunsko majstorstvo. Lažno kretanje bez lopte, primanje iz prve desnom spoljnom, udarac desnom unutrašnjom u suprotni ugao. Onaj drugi kad mu Sergej dodaje pas, on krene, pa je pusti i udari dropku lijevom nogom. Klasa. Meni stvarno nije jasno šta je u glavi tog trenera Fulama. Ne znam, možda je nešto lično. Ali, ekipa ti ispada iz lige, imaš momčinu na klupi i ti ga ne puštaš da igra. Onakvog borca. Mitrovića ne poznajem, nisam bio ni metar od njega, ali mi djeluje kao fin momak. Vidi se da je dobar, da je pozitivan“, smatra Bogdanović.

Bosna i Hercegovina je posle remija sa Finskom (2:2), ostala praznih šaka na Grbavici protiv Francuske (0:1), uz utisak da je protiv prvaka sveta oštećena za najstrožu kaznu.

„Vidjeo sam tu prvu situaciju kada je Krunić pao u kaznenom prostoru. Iskreno, ne djeluje mi da je bio start za penal. Što ne znači da ga sudija ne bi svirao za Francusku, a to je jako bitan momenat. Navijam svim srcem za Bosnu i Hercegovinu i volio bih da se plasira u Katar, ali realno šanse su izuzetno male. Nema tu kontinuiteta. Ja sam sa tog podneblja, poznat mi je mentalitet i nisam siguran da rade onako kako treba. Pa Safet Sušić prvi put u istoriji odvede reprezentaciju na Svjetsko prvenstvo, oni ga smjene po povratku iz Brazila. Ja vam garantujem da ti ljudi što vode Savez, nemaju pojma ko je Safet Sušić. Za mene je to najbolji fudbaler sa ovih prostora svih vremena. Oni mučenici, da znaju ko je Safet, nikada ga ne bi smjenili sa mjesta selektora. Poslije krenu avanture i dođeš do koga? Do Bugarina. Zato i ne vidim BiH kao ozbiljnog kandidata za plasman na SP, ali bih volio da se stabilizuju i da naredne kvalifikacije za EP dočekaju u jednoj sasvim novoj atmosferi“, istakao je Bogdanović.

Sudbina je htjela da prvijenac u dresu seniorskog tima Željezničara postigne protiv tima za koji je navijao od malih nogu – splitskog Hajduka.

„Da budem pošten do kraja, imao sam sreće jer mi je lopta prešla preko noge. Ljudi zaboravljaju da sam u Želji igrao defanzivnog veznog i da sam tek u Koreji postao klasičan špic. Čuvao sam Piksija, Kataneca, Bobana… Piksi je znao da bude prgav, bilo je tu psovki i laktova, ali morao je tako, bio je u to vrijeme već ozbiljan as i to mu je na neki način bio odbrambeni mehanizam. Najviše me je namučio Cvijan Milošević iz Slobode. Bobana sam čuvao na Grbavici, čak sam mu i pobjegao u jednoj situaciji, izašao jedan na jedan sa Ladićem i nisam dao gol. Motrio sam na njega i na Maksimiru, u posljednjoj utakmici koju je Dinamo odigrao u prvenstvu Jugoslavije. To sa Katanecom je bio interesantan duel, ona čuvena utakmica protiv Partizana 3:3 u Sarajevu. On se u jednom momentu okrenuo, udario me bez lopte i dobio crveni karton. Još čuvam isečak iz ‘Večernjih novosti’ dan posle utakmice. Pitali su Jusufija šta mu je najjači utisak sa Grbavice, rekao je ’to što sam video malog Bogdanovića’“, pričao je Bogdanović.

Bogdanović je otkrio još jedan zanimljiv detalj:

„Imam kompletnu arhivu sa svih svojih utakmica od 1982. do 1992. godine. Novinski članci, izveštaji, fotografije… Lično sam zapisivao sastave ekipa i strijelce. Od moje debitantske utakmice, u Vitkovićima, Azot protiv Željezničara, rezultat 0:11. I dešava se često, dođu ovi moji Bosanci i počnu priču ’joj gore na Sokocu kad sam ja igrao protiv Želje’. Ja ga pitam kad si igrao, kaže 1986. Ja pitam šta si igrao i kako se prezivaš. Pogledam u svesku i kažem ’odi vamo, niđe te nema’. To mi se desilo nekoliko puta, života mi. Sjećam se utakmice u Goraždu, jako poučna priča. Bio sam dijete, uvede me Čika Radović u igru sa tri godine starijom generacijom. Ja zabijem dva gola i što bi rekle moje Sarajlije, pohasio se. Udarim jednog klipana iz čista mira i dobijem crveni karton. A Čika Radović, stasiti Crnogorac, ljudina, puca na njemu od mišića odmah na terenu za uši, za zulufe. Dobio sam i jednu vaspitnu onako iz lakta i kaže Sulji Kuloviću ’viđi, ja ću mu pokazati put u svlačionicu’. Otključa mi vrata, ja uđem i ne idem da sjednem. Okrenem se ka njemu, ma nisam se ni okrenuo, kad je on meni lupio šamarčinu. Lupio mi je tokom karijere nekoliko šamara i mnogo mu hvala na tome. Žao mi je što nije više živ, sada bih mu pokazao ovaj intervju. Mnogo me je volio i bilo mu je žao. Čekalo nas je finale kupa, otvaranje stadiona u Vogošći i da to propustim zbog svoje gluposti. Čika Radović poslije utakmice pokupi sudije i delegate, odvede ih u kafanu na večeru i tamo ih ubjedi da mi izbrišu crveni karton. Šta reći, ljudina“.