Osamdesetšestogodišnja Novopazarka Budimirka Mladenović u narodu poznatija kao baka Buda i u devetoj deceniji života sprema najukusnija jela domaće kuhinje, i to kao glavna kuharica u restoranu u kojem je i započela radni vijek prije tačno 66 godina, a o njoj priču donosi Anadolu Agency (AA).

Nikada nije odlazila na bolovanje, a samo četiri puta u životu koristila je po nekoliko dana godišnjeg odmora. Ranije je u kuhinji radila gotovo u tri smjene, danas i dalje na istom mjestu sa istom energijom i ljubavlju sprema najukusnija jela po kojima je čuvena, ali samo zato što to voli i što bez kuhinje ne može da zamisli svoj život.

Ovim poslom kao dvadesetogodišnjakinja najprije nije željela da se bavi, kaže da je u selu bilo sramota da žensko dijete tada radi, i to u kafani. Zbog siromaštva u tom kraju nakon rata, da se zaposli u restoranu “Sopoćani“ natjerala ju je majka, kako bi sebi kupila stvari i garderobu za udaju. Para i garderobe kasnije je i bilo, ali ne i prave prilike pa se Budimirka nije udavala. Njene kolege kažu da je Budimirka žena kojoj je posao postao život.

“Kaže mi majka idi i idi, ja plačem i kažem vidjeću sutra. Ujutru me majka budi i kaže hajde Budo što nećeš, bila sam ljuta i rekla sam joj, majko gdje me daješ u kafanu da radim a znaš šta se u kafanama radi, je li te sramota, ti mene jednu imaš. Moralo je tada tako, nije bilo plate. Mene su zvali i za apotekara da se školujem, mamin rođak imao apoteku u Novom Pazaru, ali majka mi nije dala da se školujem“, kaže u razgovoru za AA Budimirka Mladenović.

Restoran motela “Sopoćani“ nije samo Budino radno mesto, već i njen čitav život. Od vlasnika je dobila motelsku sobu pa su “Sopoćani“ i zvanično njen dom.

“Zavoljela sam vremenom ovaj posao. Samo sam sanjala i mislila kako ću spremiti nešto gostu kada ode šef. Noću nisam spavala nego sam razmišljala šta ću i kako ću. Najsrećnija sam bila kada gost vrati prazan tanjir, da nema zamjerke, da je sve čisto i da je sve pojeo. Od malena sam pravila kolače od blata i igrala se oko šporeta. Rodi se čovjek za nešto da voli i tako sam ja ostala ovdje i zavoljela sve ovo“, priča Budimirka.

Iako je u penziji već dvadeset godina i materijalno obezbjeđena baka Buda ne razmišlja da izađe iz kuhinje. Bez nje bi sve stalo, tvrdi ona. Tu je kaže zbog gostiju, i dodaje da joj je žao da neko pređe put i dođe do restorana zbog njenih jela a da mu ona to i ne spremi.

“Penzionisala sam se i ovde imam stan. Zato sam i dalje u kuhinji, pomažem i radim, ne mogu da se odviknem i ne mogu bez posla“, kaže Budimirka.

Miris njene kuhinje dopire do mnogih u svijetu, pa joj je tako nuđeno da radi u Ujedinjenim nacijama i kuhinjama velikih svjetskih lanaca hotela i restorana, sve je ponude uvijek odbijala. Njenu teletinu sa plotne, jagnjeće pečenje, pite i ostale kulinarske đakonije jeli su predsednici država, ambasadori i druge diplomate.

Najdraži gost od svih joj je bio predsjednik Savezne Federativne Republike Jugoslavije Josip Broz Tito.

U životu i u kuhinji istrajala je kaže samo zato što voli posao koji joj je odredila sudbina. Od života nije puno očekivala, a nije ni dobila ništa značajno. Ne žali se, ali ipak šest i po decenija kasnije, baka Buda bi da sada ima dvadeset godina, stvari postavila drugačije. Ostala je tuga za nekim drugačijim životom i ostale su mnoge neostvarene želje.

Zbog požrtvovanosti i napornog rada u kuhinji nikada nije ušla u frizerski i kozmetički salon. Kuhinja joj je bila i pozorište i bioskop, a šerpe, svježe namirnice i začini, jedina razonoda.

Baka Buda se nada da će je zdravlje služiti kako bi u kuhinji provela još koju godinu. Kada zdravlje počne da je napušta, tek tada će razmišljati o odmoru od kuhinje i života.