Dileri marihuane i hašiša brzo se pakuju tokom policijske racije u Christiania Freetown-u.

Copenhagen – Kada je falanga danskih policajaca u panciru prešla u Christiania Freetown-u, hipi komunu u centru Copenhagena, mnogo toga se izdešavalo.

Čuli su se povici. Vrećice hašiša i kesice marihuane su nestale u crnim plastičnim vrećama koje su zavezane i bačene na krovove, sakrivene ispod parketa i nagurane u mjesta za sakrivanje. Sami dileri su zbrisali.

U trenutku kada su policajci stigli do otvorene pijace hašiša u Ulici Pusher, sa oružjem na boku, miris hašiša je zamijenio miris rolnica sa cimetom a polovina populacije je nestala. Policija je prošla kroz pijacu gledajući prazne tezge dilera.

U roku od nekoliko sekundi po njihovom odlasku, narko-pijaca je nastavila sa radom.

Ovaj ples između vlasti i Christiania Freetowna, jednog od najdugotrajnijih utopijskih eksperimenata u Evropi, dešavao se nekoliko puta dnevno ovog ljeta.

Oblast je 1971. bila napuštena vojna baza kada su skvoteri probili barikade i okupirali 34 hektara zemlje proglasivši je “samoupravnim društvom” umjetnika i slobodnih mislilaca. Danska pola vijeka dozvoljava komuni da postoji iako krši zakone.

Christiania je sada jedna od najvećih turističkih atrakcija u Copenhagenu, tema akademskih studija i neka vrsta živog spomenika danskoj toleranciji.

“Danska policija je tada bila nježnija”, rekao je Jiesper Tristan Pedersen, antropolog i povremeni stanovnik Christianie. “Bili su iritirani, nisu znali šta da rade ali nisu željeli da pribjegavaju nasilju. Mnogi su tako reagovali, nježno i pristojno.”

Raspoloženje u Danskoj se proteklih godina, međutim, okrenulo redu i zakonu. Stambeni paviljoni postali su poprište narko zločina i bandi. A sa porastom nervoze jača i antimigrantska ultradesnica.

Konzervativni političari obećali su da će prekinuti trgovinu narkoticima u Pusheru navodeći kao razlog slučaj od prije dve godine kada je narko-diler pucao na dva policajca i ranio ih.

“Mi mrzimo, mrzimo, mrzimo policiju”, sikće Carsten, diler hašiša sa obrijanom glavom i dijamantskom minđušom koji se predstavio samo imenom jer prodaje nelegalnu drogu. “Nedjelju dana su proveli u teretani učeći kako da obore ljude. Samo čekaju da to isprobaju na pravim ljudima.”

Stalni stanovnici Christianie, kojih je oko 900, imaju sopstveni sistem upravljanja uključujući i strogu zabranu nasilja i teških droga poput heroina. Rezultat je nestabilna ravnoteža između narko-dilera, stanovnika komune koji mogu da ih izbace i njihovog zajedničkog protivnika: policije.

Odluke se donose konsenzusom – okupljeni članovi tapšanjem izražavaju podršku – na sastancima koji traju i po pet sati jer je pravilo komune da svi mogu da govore.

Jedan diler je prevrnuo očima na pominjanje hipi staraca komune.

“Nekada smo bacali kamenje na policiju”, kaže. “Kažu nam da bacamo cvijeće. Dobili smo zabrane. Sve je to zbrkano. Ako smo svi kriminalci kako tvrdimo, zašto onda imamo toliko pravila?”

Drugi diler koji se predstavio kao Albanac Pat kaže da je samoupravljanje prilično efikasno. Prijetnja da će biti izgnani je, kaže, moćnija od prijetnje da će ih danska vlada zatvoriti.

“Mnogi ljudi ovdje su otpadnici, ali ako poštujete pravila, dobrodošli ste”, rekao je Pat.

Na jednom zidu stoji natpis “Samo je sloboda sveta”. Tibetanske molitvene zastave prave šator nad Pusherom i tako ometaju policijske dronove koji nadlijeću i nadziru ulicu. Dileri koriste ulične nadimke i primjenjuju komplikovane tehnike izbjegavanja policije.

Jedan je napravio voz tako da može kroz otvor da ubaci svoju zalihu droge, pritisne dugme i voz se odveze, kaže Simon Gabriel Laugesen, stanovnik.

“To se dešava kada se 30 godina igrate žmurke – postanete veoma dobri u tome”, dodao je on.

Jedan od razloga što policija ne može da sprovede žešće racije, kaže Laugesen, jeste taj što ne žele da šokiraju brojne turiste koji dolaze da gledaju i kupuju.

“Ovi ljudi bi pobjesnjeli ako bi policija potpuno zatvorila Christianiu”, rekao je on. “Oni to ne mogu da prihvate”, dodao je misleći na vlasti. “Ne mogu ništa da urade tim povodom.”

Jednog jutra, dok je sredovječna žena fotografisala Ulicu Pusher, mladić joj je prišao i zatražio da obriše fotografiju. Policija, objasnio je, rutinski skenira društvene mreže u potrazi za fotografijama na osnovu kojih mogu da uhapse nekoga.

Na pitanje da li su u ratu, veselo je odgovorio: “Rat traje od 1971. A oni i dalje gube.” (thebosniatimes.ba)