Kada se ljudi sele, bilo zato što žele ili zato što su na to prinuđeni, osim nekih stvari bitnih za egzistenciju, oni sa sobom nose uspomene. One stvari koje ih podsjećaju na nešto lijepo ili na nekog dragog. Nekima su te uspomene, ti predmeti važniji od bilo čega drugog na svijetu.

Ova priča govori baš o tome – Šta je to što svojevoljno nosimo uz sebe kroz život.

Podsjećanja da vrijedimo, da značimo nekome, da volimo i da smo voljeni i prihvaćeni.

Objavljena u magazinu “Reader’s Digest” priča govori o izuzetnoj profesorici koja je uspjela da ubijedi učenike da vjeruju u sebe, i to kroz jedan pažljivo osmišljen i sproveden zadatak.
Site Bright Side podijelio je sa nama ovu životnu lekciju.

Jednog dana, profesorica matematike iz Minnesote pripremila je za svoje učenike interesantan zadatak. Zatražila je od njih da napišu listu drugih učenika u učionici na parčetu papira. Onda im je rekla da razmisle o najljepšoj stvari koju bi mogli da kažu za svoje drugare i drugarice, i da ih zapišu. Na kraju časa, svi su joj predali svoje papire. Bio je petak. Preko vikenda, profesorica je provela dosta vremena analizirajući rezultate. Napisala je ime svakog učenika na poseban list papira i pored imena sve (lijepe) misli o toj osobi koju su napisali drugi učenici. Sljedećeg ponedjeljka dala je svakome njegov ili njen list papira.

Djeca su bila toliko uzbuđena, i učionicom se čuo žamor, zviždukanja i komentari poput, “Da li je to zaista o meni?”, “Nisam znao da me neko toliko voli.” Nisu pričali o rezultatima tokom časa, ali profesorica je znala da je postigla svoj cilj. Njeni učenici zaista su u tom trenutku vjerovali u sebe.

Nekoliko godina kasnije, jedan od njenih učenika, Mark Eklund, ubijen je u Vijetnamu. Sahrana je bila u Minnesoti, tako da je većina Markovih drugara i drugarica iz škole zajedno sa profesoricom matematike bila na sahrani. Nakon sahrane, otac ovog mladića prišao je profesorici i rekao: “Želim da vam nešto pokažem”. Uzeo je svoj novčanik i izvukao pohaban list papira. Bilo je očigledno da je savijan i presavijan mnogo puta. “Našli su ovo među stvarima mog sina. Da li znate šta je ovo?” Bila je to lista dobrih stvari koje su Markovi drugovi i drugarice jednom napisali o njemu.

“Mnogo vam hvala što ste to uradili,” rekla je mladićeva majka. “Naš sin je to mnogo cijenio.”

Ispostavilo se da su mnogi Markovi drugari i drugarice iz klupe takođe nosili ovu listu sa sobom. Neki su ih stavljali u novčanike, drugi u foto albume. Jedan od njegovih drugova je rekao, “Mislim da smo tu listu svi sačuvali. Kako bi uopšte mogao da baciš takvu stvar?” (bizlife.rs)