Ovo pismo je pisala jedna mama na svom blogu ”Blizancologija” a naslovila ga je sa ”Draga Vaspitačice” ali može da stoji i ”svekrvo, dadiljo, komšinice”… Razlika je u tome ko nam čuva dijete ali osećanja su svim roditeljima u svakom tom slučaju ista. 

”Draga naša Vaspitačice,

Znaj, ostavljam ti najvažnije što imam.

Ostavljam ti moje malo, moje nasmijano, moje gladno i uplakano, moje raščupano, moje tužno i ljuto, radoznalo, moje zabrinuto.

Ostavljam ga a ne bih!

Ostavljam moje što hoće, zahtjeva i neće, što sve dira i otvara, što piški i brlja, ostavljam ti moje što pada i leti, ne zna i pita, veseli se i bezobrazi, umiljava se i voli. Beskrajno voli sve one koji brinu o njemu.

Ostavljam a strepim…

Hoćeš li moći, hoćeš li znati, hoćeš li htjeti sa njim?

Da li ćeš naći ljubavi u svom srcu da istrpiš sve njegove bube, snage da obrišeš njegove tople suze, vremena da podijeliš njegov smijeh, osjetiš njegovu radost i u svom srcu? Jer sve to mu tako malom užasno treba. Od toga on raste.

Znam da je najteže čuvati ali čuvaj mi ga najbolje što znaš!

Čuvaj mi ga kao da je tvoj, kako bi i ja tvoga čuvala.

Jer kad čuvaš dijete, ti čuvaš svu sreću i ljubav ovog svijeta, ti čuvaš mir svih nas…”