Subota, 22. Januara 2022.
Tuzlanski.ba logo

Žrtva silovanja: Silovao me je jedan, a onda je samo rekao ‘cobra sada ti’

Preuzmite sliku

Procjenjuje se da je u Bosni i Hercegovini više desetina hiljada žrtava seksualnog nasilja i torture, a UN i EU procjenjuju da se ta brojka kreće u rasponu od 20,000 do 50,000.

Tek je jedna trećina zločinaca procesuirana pred domaćim i međunardnim sudovima. Žrtve silovanja rijetko odlučuju da progovore o prošlosti. Ipak, neke su odlučile da pričaju, da dignu glas kako se nikada ne bi ponovilo zlo koje je učinjeno. Jedna od njih je i žena koju su 1993. godine silovala dvojica vojnika. Kroz suze, prisjetila se tog kobnog dana, ali i poručila: “Ljubav, a ne mržnja”.

“Imala sam 30 i koju godinicu”

U razgovoru kaže da se ne voli prisjećati tih momenata, ali da ponekad treba, piše N1.

“Ja dugo nisam pričala, dugo sam šutila. Mislila sam da se može potisnuti. Zaista sam mislila da ću ja to uspjeti potisnuti negdje. Pokušat ću vam objasniti osjećaj. Ja sam to potiskivala, a to se samo gomilalo i došla sam u situaciju da sam osjetila da će to eskalirati. I da će mi se vjerovatno narušiti zdravlje mnogo više nego što jeste. I onda sam odlučila sama da ja moram ispričati nekome. Da moram kazati i da se mora znati za to. Tri dana sam razmišljala i poslije tri dana sam zaključala se u kuću, zamračila prostoriju da se prst pred okom nije vidio. Nikada nisam odgonetnula zašto mi je trebao mrak. Sama sam bila u kući. 1993. godina. Moj grad je bio u blokadi. Porodica mi nije bila sva na okupu, bili smo na tri različita mjesta. Imala sam 30 i koju godinicu. U jutarnjim satima lupanje na vrata. Mada se dešavalo, dolazila je policija. Ne možete mirno živjeti u gradu ako su vam iz porodice pripadnici Armije BiH. bilo je tako tih sitnih maltretiranja i provokacija i prije. Nadajući se da je opet to isto, otvaram vrata. Oni su nam blokirali grad, isključili telefone i struje. Bili smo grad – logor. Otvaram vrata i strašan prizor”, prisjetila se.

“Ostavili su me s prijetnjom da će mi ubiti djecu ako izađem”

Ljudi su, kaže, bili maskirani i imali bijelu traku na ruci. Unifirmisani, dodaje, vojska. Bilo ih je više, ali su se trojica odvojila i otišla na sprat, a dvojica su ušla u njen stan. Jedan je tražio ličnu kartu, a drugi je rekao “Ne treba, ulaci, balinkura je”, prisjeća se.

“Nije bilo imena na vratima, ne znam kako su znali. Ustvari, mislim da znam. Mislim da su ciljano došli na moja vrata. Muž, brat, to što je bilo muške glave bilo je u Armiji BiH. To je takav šok i u tom momentu nisam mogla zamisliti šta će mi se desiti. Mislila sam to preturanje, kao traženje nekoga nečega da će se završiti na tome. Nažalost, nije. I tukli su me, udarili su me kundakom u donji dio leđa. Silovao me je jedan, a onda je samo rekao ‘cobra sada ti’. Poslije toga su me ostavili tu. Bilo je tu psovki, vulgarnih riječi koje sada ne bi ni pominjala, nisu ni bitne toliko. Ostavili su me s prijetnjom da ne smijem izaći, da će se vratiti, da znaju da imam djecu da će ih ubiti ako izađem. To su bili dječačići trći i prvi razred”, kazala je.

“Ne znate da li ste živi”

Ostala je na podu, klečala i strašno krvarila. Kaže da ,koliko god se trudila,  to stanje ne zna opisati.

“Je li moguće da mi iko vjeruje da u tom stanju vi ne znate jeste li živi ili ste umrli, je li sanjate ili jeistina. To je takav košmar u glavi, takvo rasulo da se sabrati ne može. Ne znam koliko vremena je prošlo, koliko sam tu bila… Onda sam shvatila – jesam, živa sam. Pridižem se, grabim svoj ogrtač, zagrčem se njim i pokušavam izaći iz zgrade. Idem i to je takvo stanje u kom sam se ja pomirila da će pobiti djecu i mene. Strašno ali da se pomirite s činjenicom da će ubiti djecu i vas, ali ja sam se zaista bila pomirila. Bila sam sigurna da poslije tog životinjskog čina njima to ništa napraviti”, kazala je kroz suze.

Uspjela je izaći. Nekako je izašla na cestu i tu je kleknula te poela dozivati upomoć. Pomogla joj je komšinica. Nazvala je tetku od njenog muža koja je došla po nju. Koliko vremena je prošlo – ne sjeća se.

“I onda se pojavila moja rahmetli tetka i odvela me kod sebe. Ništa me nije pitala. Imala sam dojam da je sve shvatila. Tu sam bila dva dana, ali kroz razgovor godina poslije sam shvatila to. Rekli su mi tako. Ja se ne sjećam. Nisam se mogla s vremenom povezati. A onda su mi nekako dobavili djecu. Tražila sam djecu. Kad su mi doveli djecu, onda se nešto desilo sa mnom. Potonula sam i prestala govoriti. Sjećam se da sam samo gledala u jendu tačku i tetke kada mi je donosila da jedem i pijem. Klimnula bih glavo mda ne želim da jedem i pijem. Sjećam se njenih riječi Bože šta ću s njom. Išla je kod medicinske sestre koja je radila s ginekologom, donosila neke tablete protiv krvarenja i to je trajalo, to moje stanje, sve do ulaska Armije u naš grad. U tim danima mi je čak mlađem sinu bio rođendan. Čujem ja njih, ali ne mogu govoriti. Sjećam se njegovih riječi, duša mamina, baš mi je crn rođendan. I onda po ulasku Armije opet sam preživjela traume. Vojska, puške, pucnjava. Ja sam samo dodatno proživljavala traume. U jednom omementu sam shvatila da u mene ne može stati strah nigdje. Da pucam po svim šavovima”, prisjetila se.

“Lobirajte ljubav”

Nažalost, brak joj nije opstao nakon što je suprugu rekla da je silovana. Djeca su ostala uz nju. Na pitanje može li se preboljeti rekla je ne, ali da je djelimično oprostila.

“Oprostila sam izmanipulisanim ljudima počiniocima nisam oprostila, sistemu, organizaciji tih događaja. Neko je to organizovao, planski raido, izmanipulisao neku omladinu. Ja sam se naučila živjeti s tim i nositi s boli” ,rekla je.

Ipak, ne nosi mržnju u sebi. Kaže da se uzda “u pamet i razum omladine”.

Trebamo učiti djecu odgajati na ljubavi, ne na mržnji. Ja sam uspjela, hvala Bogu sa svojom djecom. I opet kažem, svi lobiraju nešto, lobirajte ljubav”, poručila je.

Tuzlanski.ba možete pratiti i putem aplikacija za Android i iPhone mobilne uređaje

Ključne riječi: , , ,