Facebook grupa”Nisam tražila” je za kratko vrijeme uspjela da postane prostor za sve one djevojčice i djevojke koje su zbog straha i osude šutjele, da konačno progovore o seksualnom zlostavljanju.
Jedna od zastrašujućih i potresnih ispovjesti pojavila se i danas na već pomenutoj grupi.
“Eh ni sama ne znam odakle bih počela. Jer prisjećajući se svega, boli. Eh ovako. Imala sam šest godina kada me je prvi put amidža počeo dirati po grudima. Mislila sam to tako ide, svakoj djevojčici tako bude. To je tako trajalo. Rasla sam, a to je prelazilo na više. Dirao bi me po svim intimnim dijelovima, mene je tjerao isto to da radim. Jednog dana sam popričala sa svojom mlađom sestrom, jer sam mislila da to isto i njoj radi, no nije. Tražio je priliku da budemo sami, u prolazu me znao dodirnuti. Sestra mi je rekla da to nije normalno, da to trebamo reći roditeljima. Ali ja sam se bojala. Nisam smjela, ipak je to brat mog oca. Šutila da se svaki dan to se dešavalo. Kada roditelji nisu kući ja bih se ključala, kad strina nije kod kuće ne bih išla kod njih. Tako je to trajalo do moje 16. godine. Nikada nikome nisam rekla.
Jednog dana je poslao sina i rekao da mi kaže kako me zove strina i ja sam pomislila, i odem kod njih. Ali zapravo strine nije nigdje bilo. On je u tom zaključao vrata i mene uzeo za ruke, moje tijelo je se samo obuzelo, jednostavno nije bilo moje. Oborio me na pod, bila sam paralizirana nisam imala snage da se branim, u tom trenutku čula sam djeda gdje potkiva kosu ispod kuće i počela sam ga dozivati. Naravno djed me nije čuo, ali je nekim spletom okolnosti prestao otkivati. Amidža (ako ga uopće mogu tako zvati, jer ga ne podnosim) je prestao, ustao i pogledao na prozor. U tom trenutku ja sam skočila i otišla do vrata. Rekao mi je samo, zahvali se babi (djed je bio njegov otac) što je živ .
Ubrzo poslije toga upoznala sam momka, sadašnjeg muža. Zapričali smo se oko nekih stvari i ja sam mu rekla. Nisam više mogla šutiti. On je htio da se obračuna s njim, da ga, kako on kaže, nauči pameti. Jedva sam ga odgovorila od toga. Sada kad poželim da odem roditeljima na konak, muž mi ne da. Boji se da mi ne bih naudio. Mislim da to s pravom radi, u jednu ruku je i upravu, a u drugu krivim sebe što sam rekla jer sad ne mogu ići roditeljima.
Recite sve roditeljima. Ja sam danas udata žena imam dječaka od 9 mjeseci. Ali to nikada ne zaboravljam. Sve to ostane, nekada mi i na san dođe. Uplašim se pa počnem u snu plakati, mužu ne govorim jer mislim da bi mu sada bukvicu očitao, u braku smo dvije godine.
Nisam tražila! Nisam htjela! Bila sam samo dijete. Zato vama kažem, koje kroz to sada prolazite ne trpite, ne šutite. Ja sam se spasila, a vi mozda nećete. Recite, jer roditeljima djeca su na prvom mjestu. Od roditelja ne treba ništa kriti, oni su najbolji prijatelji. Niste same.“, ispričala je korisnica. (Tuzlanski.ba)
