Utorak, 21. Septembra 2021.
Tuzlanski.ba logo

Životna priča prostitutke Šejne.A (29) – “Prvi put je bilo najteže”

wisa prostitucija
Preuzmite sliku

Popularno

Srela sam je ispred tržnog centra Wisa, u Bačićima. Zadržala sam se ispred bankomata dovoljno dugo da joj “uzmem mjere”. Niko mi nije morao reći kojim se poslom bavi. To se vidi na prvi pogled.

wisa prostitucija

Ima nešto u načinu hoda, pogleda, odjeće, nezgrapno nabacane šminke na licu.

Neuredan izgled, karakterističan je valjda za one koji se bave ovim poslom. Nemaju se gdje okupati ni promijeniti odjeću, ni iznova našminkati…nakon onih “rabota”.

MOJE OSMATRANJE PREKIDA ONA. Vidim da bi me nešto pitala, ali se ustručava. Pogledom joj dajem do znanja da sam “dostupna”.

– Kako da dignem nešto novaca, nisam nikad do sad – pita, dodajući mi svoju karticu.

Teška sam u objašnjavanju, ne ide mi od ruke, pa umjesto toga, samo pitam “koliko” i tražim pin.

Objasnim joj kasnije, da nikom više kao meni ne da karticu i pin. I krene priča. Ona je prostitutka. Nije iz Ukrajine i osrednjeg je izgleda. Već sam prije razgovarala s jednom njenom “kolegicom” koja ordinira u Krivoglavcima kod Sarajeva. Ines se zvala. Pristala je na intervju, a kad je već bio gotov, molila me da ne objavljujem. Uplašila se svog makroa. Kolege su mi tad govorile da tekst iskucan na osam stranica, pun sočnih detalja, skoro pa nevjerovatnih scena i zvučnih, javnosti itekako poznatih imena, objavim. Nisam se nimalo dvoumila, odmah sam ga spremila u kantu za smeće, pa onda ga i iz kante izbrisala.

Kao da one nemaju dovoljno nevolja u životu i bez mojih tekstova. Kome uostalom tekst o prostitutkama treba. Onaj ko potrebuje za njihovim uslugama, zna gdje će ih naći. Ovi ostali, većina uglavnom, imaju svoje predrasude. Nikakav ih tekst neće ubijediti u suprotno.

Kako god, Šejna je razgovorljiva. A ja ljubopitljiva.

– Pa šta radiš, čime se baviš? – pitam.

– Ma znaš, tu sam na cesti – direktno odgovara i direktno me gleda u oči.

– Na cesti šta? Kopaš? De mi iz prve ruke reci, kad će ta cesta biti gotova, dojadile su mi ove gužve..-pravim se ja nevješta.

– Ma ne kopam ja ništa, grleno se smije dok objašnjava da je prostitutka.

– Aaaa, ukapiram ja. Pa što ne kažeš odmah. Pa kako ide biznis, na ovoj recesiji.

– Bilo je i boljih dana.

– A daješ li intervjue novinarima? Tvoj posao je svakako transparentan, stojiš na cesti, mogla si mi koju i reći…

– Što, jesi ti novinar?

– Ako je priča zanimljiva, novinar sam, ako nije, onda sam profesor.

– A koliko plaćaš?

– Nimalo.

– A šta ćeš pisati?

– Sve što mi ti kažeš?

Razmijenile smo brojeve telefona. Dogovorile se za kafu. To veče, u Grand centru na Ilidži, došla sam s kolegom iz Expressa. Nekako sam, iako sumnjajući u Šejnin dolazak, znala da će biti sočnih detalja i za Express. Mene imena klijenata i perverzije koje upražnjava s njima, nisu zanimale. Ni privatno, ni profesionalno. Zanimalo me kako se neko uopšte odluči za taj korak, gdje nestaje stid, ili se možda samo prikriva ili…

EVO NJENE PRIČE…Ovo radim dvije godine. Prvi put je bilo najteže. Bila sam na autocesti koja vodi iz Beograda ka Solunu. Inače sam rođena u Beogradu. Prije 29 godina. Izašla sam na cestu, u bijelim visokim štiklama i bijeloj kratkoj, prozirnoj, posuđenoj haljini. Pušila sam cigaru na cigaru, od silne nervoze. Nije mi trebao upaljač. Jedva sam stajala na nogama, koliko su mi koljena klecala. Sjećam se i da sam teško disala, stisla se pluća. Molila sam Boga da mi niko ne stane. A i ako stane, kako ću znati šta hoće, koliko novca da tražim, šta ako bude manijak..rojila su se pitanja. Plašila sam se tog prvog kontakta…”, prisjeća se Šejna.

Prije toga, bila je udata. Živjela je na Bistriku. U Sarajevo je došla kad je imala četiri godine. Ovdje i rat provela, školu završila. Srednju tekstilnu.

Da prodaje tijelo i obraz baci pod noge, kaže da ju je navelo siromaštvo. Muž je radio za malu dnevnicu u jednoj građevinskoj firmi. Svekrva je maltretirala. Potom se ona zaposlila u kafani. A kafana ko kafana, brzo od svakog napravi čudovište. Tako je i njoj u roku od samo dva mjeseca, postalo normalno pipkanje gostiju, dobacivanje…

– Tako je došlo i do prvog seksa. Dobila sam 50 maraka. Bilo je to prvi put da mi neko plati za seks. A i uživala sam. Poslije je on rekao drugu, priča se raširila. Kad sam zaradila malo više od hiljadu maraka, gazda mi je dao otkaz. Pročulo se šta radim. Ubrzo je i muž saznao. Izbacio me iz kuće momentalno. Samo je vikao, sreća pa nisam s kurvom djece imao.

– Otišla sam onda u Beograd. Tamo još neke rodbine imam. Trebali su mi papiri za razvod. Zadržala sam se nekih mjesec dana i u tih mjesec dana prvi put izašla na ulicu bilo je to traumatično iskustvo za mene. I sad kad se sjetim, sledim se. Drugačije je u zatvorenom, s osobom koju poznaješ. Ali na cesti, ne znajući ko će stati…-nastavlja ispovijest.

PRVI SUSRET

– Pa ko je stao, kako je izgledao taj prvi susret?

– Ma neki čiča. Mislio je da stopam. Priča on meni kako je krenuo u crkvu i pita me šta ja tako rano radim na cesti, jel’ mi zima. Ne znam šta mi bi da mu kažem istinu, a on ni pet ni šest, stade, otvori vrata i izbaci me iz auta. Kad tad nisam u zemlju propala od stida, neću nikad.

– Drugo auto koje se zaustavilo bilo je prepuno obijesnih mladića. Okrenula sam glavu od njih i pravila se da nešto tražim po torbi. Treće auto – treća „sreća”.

– Koliko – upitao je ćelavi muškarac, osrednjih godina, provirujući iz crvenog golfa trojke.

– Koliko daš – odgovorila sam. Nisam ni znala „cjenovnik”, nisam imala iskustva. Ušla sam, sva skamenjena. Niti mi se ulazilo, niti ostajalo vani. Ali, led se morao probiti. Malo mi je teško bilo kad sam iznad pretinca u autu vidjela njegovu sliku, sa ženom i djecom. Zakrenula sam glavu, da ih ne gledam onako sretne, nasmiješene. Bilo mi je drago što puno ne priča, ne pita. Imao je više iskustva od mene, očigledno. Naposljetku mi je dao 25 eura i grubo pitao gdje da me ostavi. Nisam htjela da me vraća nazad. Izašla sam iz auta i s obližnje livade se vratila na cestu. Zaustavila sam taksi i tih 25 eura taksisti sručila u krilo. Došavši kod tetke kući, odletjela sam u kupatilo da povraćam. Kupala sam se dugo. Tetka je kao da je znala gdje sam bila, spomenula da joj se učinilo da me vidjela na nekoj cesti, kad je išla na pijacu.

– Tad sam odlučila da se vraćam u Sarajevo i da prestajem s tim poslom.

– Zašto nisi prestala?

– Ne znam. Možda mi je u krvi ovo da radim.

Cijena?

– Kako kad, kako kome. U zadnje vrijeme sam slabije na cesti. Imam redovne mušterije, imaju moj broj telefona. Nazovu, dogovorimo se, dođu kod mene, li ja kod njih. Ili u nekom motelu…

– S kim živiš?

– Sama, tu sam u jednoj iznajmljenoj kućici. Vlasnik je u Holandiji. Ja mu čuvam kuću, plaćam samo režije. Ako bi saznao čime se bavim, izbacio bi me iz kuće. A počela sam štedjeti, ostavljam novac na banku.

– Do kad misliš raditi to što radiš?

– Ne znam. Zavoljela sam ovaj posao. Ima tu neke čari…

– Sretneš li nekog poznatog?

– Pa..bude… bude i toga. Neku raju iz škole sam srela. Ne znam jesu li me prepoznali. Nadam se da nisu. Ovo je moj posao uostalom. Nema tu više stida…

– Ti tvoji klijenti? Kakvi su?

– Ima ih svakakvih. Ali me o njima ne pitaj. Ne otkucavam nikoga. O njima nema priče!

– Imaš li konkurenciju? Pravi li ti policija probleme?

– Bile su tu neke djevojke. One su slabije od mene radile. Skupe bile. Ne viđam ih odavno. A policija? Pa nemam problema s njima. Ovo je sad legalno..

– Šta je legalno?

– Ovo što ja radim, to je legalno. Donesen zakon…

– Ko ti je to rekao? Ja za to ne znam.

– Pa oni mi rekli, policija.

– Čekaj, jel’ i oni koriste tvoje „usluge”.

– Ama…pa neću o tome da pričam.

Pitanje je očito bilo pogrešno. Ili odgovor.

Tuzlanski.ba / Piše: E. KARAHMET / Doznajemo.com

Tuzlanski.ba možete pratiti i putem aplikacija za Android i iPhone mobilne uređaje

Ključne riječi: