Dejan Janjić, četrnaestogodišnji član reprezentacije Bosne i Hercegovine u karateu takmičeći se u katama i borbama u ovom sportu osvojio je 201 medalju.
Na treningu u banjalučkom karate klubu Bushido Dejan Janjić je ekipi Anadolu Agency (AA) rekao da je posljednju medalju, bronzanu, osvojio na državnom prvenstvu BiH u Tuzli prošlog vikenda, zahvaljući čemu će imati priliku i da se takmičini na Balkanskom prvenstvu u Sarajevu, koje se održava 12. decembra.
U deset godina bavljenja karateom Dejan je osvojio 139 zlatnih, 36 srebrnih i 26 bronzanih medalja.
“Najvažnija za mene je zlatna medalja sa Svjetskog prvenstva u Novom Sadu 2013. godine i naravno prva medalja, srebrna, koju sam sa devet godine osvojio u Subotici“, kaže ovaj dječak koji trenutno ima crni pojas 1. dan.
Na karate su ga upisali roditelji kada je imao četiri godine, jer su mislili da će mu to pomoći kada poraste. U međuvremenu je jako zavolio ovaj sport za koji kaže da mu se najviše sviđa zbog druženja, naročito na takmičenjima, ali i sprotskog duha.
Na pitanje da li ima trenutaka kada mu je teško ići na trening odgovara da nema.
– Trener ima samo riječi hvale –
“Kada je teško uvijek mislim – što više treniram biću bolji“, kaže Dejan.
Idol mu je Rafael Aghayev koji je pet puta bio svjetski prvak u karateu. Kada će moći steći zvanje majstora 2. dana nije siguran jer su za to potrebne velike pripreme.
Činjenica da će karate od 2020.godine biti dio Olimpijskih igara, pred ovog karatistu postavila je novi cilj.
“Planiram da se kvalifikujem za Olimpijske igre i da ako Bog da osvojim medalju”, kaže Dejan Janjić.
Iako se bavi i katama i borbama, mnogo više voli borbe, jer je tu bitnija brzina i samokontrola.
Draško Milovanović, trener Karate kluba Bushido Banjaluka, majstor karatea treći dan, ispričao je da je Dejan jedan od članova iz prve generacije ovog kluba i “možda jedan od najkomletnijih dječaka u svom uzrastu”.
“Ono što bih naglasio, njegovih godina ima jako dobrih dječaka, ali razlika između njega i ostalih je što se on takmiči i u katama i u borbama, što je danas jako teško. Naš sport ide u dva pravca, jako teško je pratiti i jednu i drugu disciplinu. On to još uvijek uspjeva, vidjećemo do kada”, rekao je Milovanović.
Prema njegovim riječima Dejan poslednjih pet godina trenira šest puta sedmično po dva sata, a osim toga vikendom ima takmičenja. I dok Dejan više voli borbe od kata njegova majka Renata Janjić izbjegava da ga gleda dok se bori.
– Podrška majke Renate –
“Kate su mi omiljene, volim ga gledati, volim tu energiju, a kada su borbe u pitanju – ja sam mama, moje je da brinem. Vjerujem da ni jedna mama ne voli gledati borbe”, kaže Renata.
Navodi da je imati dijete ovako posvećeno sportu jako odgovorno, istovremeno i zahvalno i nezahvalno, jer strahuje sa njim, raduje se i bodri ga.
“Troškovi su dosta veliki, svako takmičenje se mora propratiti od učešća u katama, borbama, putovanje, oprema, hrana, sve to košta. Muž mnogo radi da bi se to sve postiglo, da bi se isfinansiralo, tako da se na drugim poljima i odričemo nekih stvari. To nam je prioritet, jer mi smo tu da ga podupiremo u njegovom trudu, u njegovim nastojanjima, to je najmanje što možemo“, rekla je Renata.
Kaže da Dejan bez obzira na posvećenost sportu stiže redovno izvršavati i školske obaveze, a osim toga ima vremena i za druženje sa vršnjacima. “Kad nije umoran obavezno izađe vani, druži se, jer to je jako bitno u životu da ne bude usamljen, da ima drugove da provodi kvalitetno vrijeme sa njima kroz druženje, igru, pa i ostale sportove”, dodala je Renata Janjić.
